ODLOMCI IZ PISMA UPUĆENOG MIROLJUBU TODOROVIĆU

 

Ljubiša Jocić

ODLOMCI IZ PISMA UPUĆENOG MIROLJUBU TODOROVIĆU

Četvrtak, 7. avgust 1975.

Dragi Miroljube,

Ovo je u neku ruku pripremanje za naš razgovor u petak. Beležim sve što mi dođe na pamet. U razgovoru, videćemo šta će nam poslužiti za razgovor. Počeću sa Vašim sečenjem pesme.

Robert Linssen govori o eksperimentima koji su načinjeni s planerom (planaire), crvom koji živi u vodi i mokroj zemlji. On kaže: „Ovi planeri imaju nervni sistem koji pokazuje čudne osobine — ako se preseče planer na dva dela, svaki deo regeneriše odsečena polovina s glavom. Regeneriše glavu na onoj polovšš na kojoj je sačuvan rep.“

Biolozi sa Univerziteta Michigan dresirali su planere tako da su „stekli naviku“ da izbegavaju jaku svetlost. Da bi došli do toga, projektovali su jaku svetlost iznad akvarijuma u kom su živeli planeri, šaljući istovremeno električno pražnjenje.

Dresirani planeri su zatim presečeni nadvoje. Posle četiri nedelje, sekcije su bile regenerisane. Regenerisani planeri, podvrgnuti samo dejstvu svetlosti, bežali su, kao i planeri iz prethodnog eksperimenta. Dolazi se do jednog značajnog zaključka: ideja da je memorija lokalizovana samo u cerebralnim ganglionima pokazuje se netačna, jer glava regenerisana na delu planera koji je imao samo rep je, u stvari, lišena svih uticaja cerebralnih gangliona, a ipak je potpuno sačuvana memorija stečenog iskustva.

Jasno je, dakle, da memorija nije bila samo isključivo sačuvana u cerebralnom ganglionu, već u svim ćelijama. (Pamćenje materije. Materija ima neki duh. Duh i materija su jedinstveni.)

Presečena pesma Miroljuba Todorovića ima moć regeneracije. Ne samo što je u svakoj ćeliji ta regeneracija moguća, već treba uzeti u obzir da se svako umetničko delo završava u drugom, u onom koje stupa u vezu sa njim, pa je ta moć regeneracije pesme mnogostruka, pruža mnogobrojne mogućnosti.

........

Neke stvari će se ponavljati, kraće ili duže rečene i nesređene, ali to ne mari, jer ćemo to u petak ponovo videti.

........

Čovek i njegova okolina, čovekova okolina i čovek se menja, sve se menja, nauka, moda, stvari potrošnje, proizvodnja, potrebe, nepotrebe, potrebe–nepotrebe, gadžeti, elektronske mašine, politika, maral, nemoral, moral–nemoral, nemoralmoral, seksualni simboli, umetnost. Signalizam sve promene prati, u svima menjajući sebe i sve oko sebe.

........

Ova moja priprema za naš susret ide traljavo, jer me stalno ometaju neke posete, gosti, koji neočekivano, bez telefoniranja, po našem lepom provincijskom običaju, brzo dolaze, ali dugo, beskrajno dugo odlaze. Da bih to izdržao, pijem kafe, pušim kao lud, pa sam čak pio i žestok alkohol. Sve me to dekoncentriše u ovim pripremama. Žalim što je tako. Želeo sam da se bolje pripremim.

........

Signalizam se slaže sa izvesnim mišljenjima naučnika u pogledu današnje pozicije čoveka. From kaže: „Pogledamo li na čovjekov razvoj u terminima povijesnog vremena, možemo reći da je čovjek rođen prije samo nekoliko minuta. Možemo čak pomisliti i to da je još u procesu rađanja, da pupčana vrpca nije još prerezana i da su nastupile komplikacije koje izazivaju sumnju u to da li će čovjek ikada biti rođen ili će biti mrtvorođen.“ „Slijedeći B. Franklinovu definiciju čovjeka kao homo fabera, čovjeka koji pravi oruđe. Tu je definiciju oštro kritikovao Magh, koji ju je smatrao 'karakteristikom jenkijevštine'.

Za čovjeka je njegovo vlastito postojanje problem koji mora riješiti i od koga ne može pobjeći: Ne može se vratiti predljudskom stanju harmonije s prirodom i ne zna kamo će stići bude li išao naprijed.“ (From)

........

Signalizam, prihvatajući naučne dokaze... pokušava da iznađe nešto novo, preko reči, s onu stranu jezika, jedan metajezik, jedno novo korišćenje mozga, ne više simbolično, ne više diskurzivno mišljenje, nego direktnije, elektronsko, gde ne bi bio tučen od mašnne, „ elektronskih računara“ ni u jednom pogledu, pa ni najosnovnijem, recimo, munjevitom računanju sa velikim brojevima.

........

Osećam da sam vrlo ograničenih mogućnosti da kažem sve ono što mi pada na pamet, da citiram i da na osnovu toga govorim. To bi bili čitavi pregršti hartije. Da mi je ta metakomunikacija, to komuniciranje većih mogućnosti koje signalizam istražuje, mogli bismo brže da se sporazumevamo. Ovako, sporazumevanje red po red, slovo po slovo, strana po strana, knjiga po knjiga, slika po slika, ton po ton, dodir po dodir, strašno je trapavo. Signalizam će pronaći snopove, sgrukture koje će se munjevito prenositi ondulatorno korpuskularnim putevima.

........

SIGNALIZAM PREVAZILAZI TEHNOLOŠKU ERU I OBJAVLJUJE ELEKTRONEURONSKU ERU

Sada ću da prevedem za našu diskusiju jedan dosta zanimljiv članak, opet od Linssena, to je nešto... analogno onome što se sada zove moral, ali što prevazilazi sve što se pod tim podrazumevalo. (...)

........

Signalisti ne brinu o uspesima i neuspesima, oni traže akciju u koju veruju.

Signalizam se čudi. Signalizam se čudi kretanju vasione. Čudi se vremenu, prostoru, čudi se većim brzinama od svetlosti, čudi se onom kretanju u kome je ukinuto vreme i prostor, čudi se vasioni i svemu što vidi i ne vidi, svemu što saznaje i naslućuje.

Signalizam opipava nesaznatljivo i ono što je u čoveku nemoguće i zna da će večno mnogo šta ostati čoveku nepristupačno. Signalisti osećaju jezu krećući se između relativno nemogućeg i apsolutno nemogućeg, tražeći sve nove i nove mogućnosti.

........

Toliko stvari želim da Vam saopštim, dragi Miroljube, u trenutku, da prosto ne znam gde mi je glava. Osećam da će ovo moje pisanje biti od malo koristi. Kad SIGNALISTI budu pronašli svoj način komuniciranja, biće nam lakše. Ali ne treba da nam je težak ovaj period traženja.

........

(...) Evo ga, 8. avgust, a ja juče nisam uspeo da uradim gotovo ništa. Osmi avgust, dan sastanka, 9 sati. Još neću ništa početi. Piću kafu, šetati kuče, kupiti novine. Sve kao obično. Šta bi bnlo kad bi sada izašao na ulicu i otišao daleko od svega što sam bio i nisam bio? Ali, ja to neću uraditi... Sada kafe... Napisaću nekoliko redova pre nego što izvedem Belku.

........

Nije slučajno što je Dada rođena, u Cirihu, u susedstvu Lenjina. Nije slučajno što Maljevič pravi svoj znak kvadrata na belom platnu u krilima velikog Oktobra. Nije slučajno što signalizam živi sada i ovde. „Izmi“ su znaci mutacije, metamorfoze sveta, „izmi“ su prskanje, oganj i stvaranje.

........

„Svetlost grmi i nauka galopira“, kazao je Rembo, signalizam je ta svetlost, kažemo mi.

........

Signalizmu se prebacuje da dugo traje, o trajanju nije reč, signalizam živi.

........

Juče devet strana, danas jedva ova jedna. Opet gosti.

........

Jezik je prestao da bude najznačajnije sredstvo komunikacije, mišljenja i izražavanja, mišljenja i sporazumevanja, percipiranja i stvaralaštva. Signalizam podrazumeva brzinu elektronskog izražavanja, čak, on pokušava da prevaziđe brzinu svetlosti.

........

Signalizam se kreće u makro i mikro kosmosu, služi se otkrićima biologije (ADN), zajedno sa fizičarima putuje u antimateriju, sve to čini da bi bio SIGNALIZAM.

........

Ljudska psiha je jedinstvena sa celim kosmosom, duh i materija su jedno. Sa tim osećanjem pripadnosti svega svemu, čoveka čoveku, signalist nema ograničenja svoje individue, njegovo ime je čovek, kosmos.

........

Signalisti nije stalo da potpiše svoje delo, važno mu je da je to jedan Signal, ispisan na vetru prolaznosti istovremeno kad i u onom što sada ne možemo shvatiti — vanvremenosti.

........

Potražimo u sebi energije mikrofizike, kažu signalisti, jer njima ćemo otvoriti vrata nove epohe čiji smo mi ključari.

........

Signalizam poziva naučnike da mu asistiraju i stoji na raspoloženju da asistira naučnicima.

........

Signalizam je umetnost današnjice. Pošto polazimo od toga da je svaki čovek i umetnik (radi se o oslobađanju vremena od rada) „da umetnost treba da bude stvarana od svih, a ne od jednog“, da umetnost nije privilegija nego potreba, pozivamo sve ljude na saradnju.

........

Vreme oslobođeno od proizvodnog rada, rad sveden na minimum, čšš da slobodno vreme nije vreme privilegovanih, već vreme na koje svi imaju pravo, vreme svih; SIGNALIZAM otvara svima mogućnosti umetničkog stvaranja. (...)

........

Signalizam neprekidno problematizira stvarnost, stalno je Nov za Novo.

........

Signalizam socijalizira, planetizira umetnost i kritičku svest.

........

Sada je tri i petnaest i vreme je da prekinem.

Sa srdačnim pozdravima Vama i signalizmu, u koji sam se uključio.

Ljuba

(Iz knjige Ljubiše Jocića ''Ogledi o signalizmu'', Beograd, 1994)

 

ZNACI VEZANI ZA SAMU REALNOST

 

Ljubiša Jocić

ZNACI VEZANI ZA SAMU REALNOST

Prilog diskusiji o signalizmu

Signalizam se javlja kao jedan od mnogih „izama“ u ovoj našoj epohi koja je u znaku prelaza iz kraja industrijske u već poodmakle predele tehnološkog vremena.

Da li je ta pojava mnogih „izama“ znak dekadence naše epohe, što neki tvrde, „kao i nastojanje da se putem kongresa i simpozijuma postigne izgubljeno jedinstvo, da se putem popularisanja nađe odjek ideja koje su izgubile snagu, itd.“, ili je to, nasuprot takvom tvrđenju, znak ne samo traženja već i pojavljivanja novih vrednosti koje će pokazati svoju vitalnost, što će doprineti mutiranju čovekove prirode, upravo, nisu li to užurbane avangardne snage koje će stvoriti nove kvalitete za već otvorene nove predele čovekove svesti, saznanja i imaginacije. Nije li to, ukratko rečeno, razvijanje novih kvalitetnih svojstava čoveka za samu stvarnost koja je već kvalitetno drukčija?

Mislimo da signalizam, kao i mnogi „izmi“ koje je istorija već potvrdila, ima značajno mesto u razvijanju čovekove kreacije, teorije i prakse.

U novim uslovima tehnološke epohe

Signalizam je, što njegovi teoretičari iznose, a što ne samo njegove pristalice već i osporivači potvrđuju, više nego ijedan „izam“ pre njega, oplođen svešću da je industrijska epoha prošla i da treba živeti i delati u novim uslovima tehnološke epohe. On je, što mu i oni koji ga osporavaju priznaju, ne samo rođen već i stasao između elektronskih komunikacija–informacija. Rođen je u vatrama elektronike i gromotivim snagama atoma, u dvostrukoj prirodi elektrona (materijalnoj i spiritualnoj), u zakrivljenim prostorima četvorodimenzionalnog sveta. Signalizam istražuje način da pokrene ljudski mozak, čija se sposobnost tek deset posto upotrebljava, da one svoje još neispitane predele, onih ostalih devedeset posto, upotrebi za kretanje u tim novim predelima koje nagoveštava tehnološko društvo.

Termin „semantični“, koji dolazi od grčkog semainein - značiti, uveden u naš jezik 1883, od Mišela Breala, tehnološka epoha razlaže da bi ga sastavila od svojih novih mogućnosti, od elemenata kojima se ona sama služi za svoju teoriju i praksu, za svoj način življenja. Signalizam razlaže opservaciju, ili još tačnije, zakrivljuje je na znak, na kalkulaciju; on ne posmatra samu pojavu, već njen znak, želeći da prevaziđe empiristička ograničenja, nagomilavanje iskustvenih podataka. Direktno upravljen na posmatranje znaka nekog fizičkog fakta, oslobođen empirijske zbrke, signalizam nas uvodi u jedan viši sloj humanizma, otkriva nam nove i neslućene mogućnosti ljudskog duha. Signalizam je novi ključ za nova vrata pristupa umetnosti, nauci, mitu, ritualu... Mehanistička i pozitivistička shvatanja, fizikalistička pa svakako i tehnološka shvatanja u signalizmu su prevaziđena za jednu novu humanističku viziju sveta.

Robert Linssen kaže: „Geografska karta nije nikakva teritorija: ona nam daje samo predstavu toga pomoću simbola, konvencionalnih ZNAKOVA“. (Podvukao Lj. J.)

Znak kao kosmička „prirodna“ pojava

Znak postoji u prirodi pre njegove ljudske artikulisanosti. Znak u prvobitnoj njegovoj pojavi moramo prvo shvatiti kao kosmičku „prirodnu“ pojavu koja će tek kroz dugi put materije i posebno živih bića dobiti značenje izvesne simboličke delatnosti i tek u ljudskoj istoriji dobiti oblik inteligentnog služenja signalizmu.

Razlika između simbola i znaka, u tome je što za simbol nije potrebna prisutnost onoga što on označuje, dok je za znak to drukčije. Prelaz na ulici, takozvana „zebra“, nije samo simbol, nije samo znak da se tuda može preći ulica, već i stvarni prelaz preko ulice. Masovne komunikacije i informacije dovele su do toga da je naša svakidašnjica puna znakova i to uglavnom takvih koji su neposredno vezani za samu realnost. Znak krivine u saobraćaju direktno nas vodi u krivinu, u znaku je sadržano označeno, ono je prisutno. Ta neposrednost informacije naročito je očigledna u elektronskim medijima, tako da je Mekluana navela da kaže da je sam medij poruka.

Engleski teoretičar Suzana Langer smatra da je naš osnovni svet stvarnosti verbalni svet i ovo mišljenje je svakako rasprostranjeno u industrijskom načinu mišljenja i za njega predstavlja, kao za mehaničku fiziku Njutnov znak gravitacije, nešto neopozivo. Međutim, sistem i sistemi znakova predstavljaju jedan novi način poimanja i izražavanja daleko od Gutenbergove galaksije o kojoj govori Maršal Makluan s pravom kao ograničenju ljudskog mišljenja. Elektronika ne samo da je izmenila i da još uvek menja našu praksu, zeć ona, a mnogi nisu ni primetili, menja strukturu ljudskog duha.

Sama Suzana Langer kaže da je govor skroz–naskroz simboličan, a tek pokatkad značne prirode. Smisao signala, u kome leži i novi ključ novog čoveka, u tome je, u elektronskoj epohi, što je signal, što je znak pojava značne prirode, uvek značne prirode. Znak znači. Od toga polazi signalizam.

Pulsar koji šalje znake ne šalje nam nikakve simbole, već značenje, to je samo umiranje jedne zvezde.

Aristotelovo izjednačenje reči sa stvari, identifikovanje onog što se doživljavalo sa onim što je govoreno, razlikuje se od shvatanja Langerove i njoj sličnih, a ono takođe nema nikakve veze ni sa shvatanjima signalizma, jer i signalizam ne izjednačava reč i stvar. Signalizam zato ne prestaje da tvrdi da znak znači, što je sasvim drugo od aristotelizma. Znak je celina, neodvojiv od onoga što znači; on je istovremeno i materijalan i spiritualan.

(Iz knjige Ljubiše Jocića ''Ogledi o signalizmu'', Beograd, 1994)

SIGNALIZAM - SIGNUM TEMPORIS

Ljubiša Jocić

SIGNALIZAM - SIGNUM TEMPORIS

SIGNALIZAM se – kaže se "uz ovu priliku" u katalogu izložbe – suprotstavlja tradicionalističkoj literaturi i tradicijom opsednutoj umetnosti uopšte.

Gotovo svako kretanje u umetnosti je na neki način subverzivno, ali ovu izjavu signalista treba, po mome mišljenju, shvatiti i kao reagovanje na tumorični porast tradicionalističkog uplakanog sentimentalizma, kičerskog pseudoromantizma u našoj sredini.

Ali signalizam, kao što se kaže "uz ovu priliku", objašnjenje sa tradicionalistima i ne stavlja u prvi plan.

Apostrofirajući savremeni idealizam, koji "lamentira o kraju umetnosti u tehnološkoj eri", signalisti podvlače da su uvereni da iz razumevanja egzaktnih nauka, posebno fizike, astrofizike, matematike, biologije, teorije informacija, komunikacija, itd., kao i složenih društvenih kretanja u celini, umetničko stvaralaštvo ima ogromne mogućnosti razvoja u svim započetim pravcima.

Napomenuo bih da i signalizam, ostajući dosledan svom antitradicionalizmu, treba da prizna da je u njegovo tkivo utkana i sva ona svežina stvaralaštva koju je DADA začela, a da pri tom pišta ne izgubi od svog protivljenja tradicionalističkim lamentacijama.

Mnoge retorte u eksperimentalnim laboratorijumima dadaizma i nadrealizma zaboravljene su mada se u njima svojevremeno začeo neki, danas aktuelizirani, eksperiment. Neki do pokreta posle ovog rata, pored novih eksperimenata, nastavili su rad nad tim zaboravljenim retortama i ne znajući, možda, ponekad da su one već bile u nečijim rukama. Nešto od konceptualizma bilo je već u dadi, nešto od pop-arta bilo je u obže-sirealist, nešto o gestu o kome govori signalizam, bilo je i u dadi i u nadrealizmu; taktilnosti je bilo u nadrealističkim igrama, u elektronskoj muzici koja se opipava, u tačingu i petingu. Ono što bi naročito trebalo podvući kao svežinu signalizma, to je ono što i on sam podvlači, potrebu za najsvestranijom informisanošću i uključenjem svih medija i svih čula. Nikad nije više podvučena potreba maksimalne informisanosti, maksimalnog učešća u svim životnim zbivanjima. Kao što san uzima za simbole pojave iz stvarnog sveta, kao što, recimo, nijedna žena nije mogla da sanja kako je progoni elisa aviona pre nego što je avion nastao, tako nijedan pesnik u svoj tekst ne može da unese kvazare, pulsare, ribonukleinsku kiselinu, ili dezoksiribonukleičnu kiselinu, pre nego što je nauka o njima nešto saznala. Ne može ništa da se kaže o dohotku, ili samoupravljanju, pre nego što su nastali u životu.

U svemu što se tiče informisanosti, pristalica sam signalizma i mislim da se treba informisati ne samo preko svih glavnih sredstava informacije – komunikacije, televizora, filma, štampe – već i preko naizgled najbezvrednijih masovnih informacija, kao što su to razni ilustrovani listovi koji govore o seksi-krevetima, životu glumaca i pop-pevača, obnaženoj gospođi Onazis i životu gangstera – milionara. Na taj način dokazujemo – ma kako to posredno delovalo – da nam je više stalo do slobode, recimo, Vijetnama, i svakog drugog naroda.

U ovom prelaznom dobu iz industrijskog u tehnološko društvo, kao u nekom haosu, javljaju se vrtoglavica i mučnina, a istovremeno i neka groznica mutacije, Jer sve čega se čovek dotakne već i nestaje. Zbog toga se čoveku, u toj brzim izmene pravaca u umetnosti, u kojoj se meša, zgušnjava i sabija sva ta vrtoglavica u umetnosti, ponekad čini da se suočava sa nekom ubrzanom gravitacijom koja preti da od našeg duhovnog života napravi mrtvu zvezdu, rupu u kosmosu kulture. Međutim, kao što je Mopasan u zapaljenom Parizu, spuštajući ruke u Senu, rekao da Sena ipak teče, signalizam može reći da umetnosti mora da bude toliko dugo koliko i čoveka.

U duhu SIGNALIZMA naveo bih reči nauke Alfreda Hermana: "Elektron je istovremeno konstruktor i animator svega što je živo. On je jedini materijalno jedinstvo koje može da stupi u direktnu vezu sa psihizmom individualnim isto tako kao i sa kosmičkim. Tako, u pravu smo da se zapitamo o pravoj prirodi elektrona. Kako je elektron sposoban da shvati poruke koje proizilaze iz psihe, da ih interpretira i da ih izvrši, možemo li mi stvarno da ga označimo kao običnu materijalnu česticu? Ne izgleda li da je snabdeven antenama koje mu dopuštaju da sarađuje sa psihom? Nije li njegova priroda dvosmislena, pola materija, pola psiha?

Ako elektron ima dvostruku prirodu, kakva je to energija sakupljena u njemu? Takva je zagonetka koju nam postavlja misteriozni mali elektron koji nam se obraća, čini da živimo, sluša nas, ali koji poznajemo tako malo."

Zajedno sa signalistima i naučnicima, kad ništa više ne možemo da učinimo, ni svešću pi saznanjem, mi ipak u pomoć prizivamo imaginaciju.

(Iz knjige Ljubiše Jocića ''Ogledi o signalizmu'', Beograd, 1994)

¹ U podnaslovu teksta stoji: Uz izložbu "Signalizam" - Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd, 18. jul – 16. septembar, 1975.

SIGNALISTIČKA UMETNOST TELA

Ljubiša Jocić

SIGNALISTIČKA UMETNOST TELA

Reč „umetnost tela“ malo obuhvata predmet o kojem ćemo govoriti. Upotrebili smo tu reč u širem i možda drukčijem značenju od onog koje je uobičajeno. Ali uzeli smo ga kao već poznat termin koji kao označavajući, već nešto podrazumeva, da bi od tog značenja postupno došli do našeg označenoga.

Sami signalisti, uzimajući svoje telo za svoja istraživanja, rukovodili su se isključivo istinskim duhom istraživanja. To ispitivanje, nužno nastalo u našoj epohi, došlo je, po našem mišljenju, kao otpor izvesnim savremenim pojavama istovremeno kada je bilo i traženje novog jezika. Reč je o nasilju, o stavljanju tuđeg tela u procep bolesnog sadističkog istraživanja, u procep nasilja nad nemoćnim i onima koji su se mogli učiniti nemoćnim, svakako, opet preko sile.

Nasilje treba shvatiti u najširem obliku, od urbanog stanovanja po betonskim pregradama, do ishrane tih stanovnika zatrovanom hranom hemikalijama. Početi od tog principa inkubatorskog pilićarnika, u kojem jedinka usled nabijenosti u prostoru, vadi crevo drugoj, kljucajući je kroz kloaku, pa preko zatupljujućih filmova i TV programa, kretenizirajućih pozorišnih predstava, i svih drugih medija jeftine štampe i ekonomske propagande za stvaranje konzumenata, sve do gangsterstva, ekonomsko-političkih pritisaka i prljavih ratova. To ljudsko telo, trovano, gnječeno i ugnjetavano, probadano noževima, posipano vatrama, gorućim smesama, rastrzano eksplozivom – signalizam je poželeo da istrgne iz nasilja. Oružje protivu svih tih oružja koja su išla protivu čoveka (da je, najzad, postao dovoljan i miris čoveka, pa da se na njega ustreme), signalisti su našli u poeziji.

Da li to treba zvati umetnost tela, ili nekako drukčije? Svaki naziv može podjednako da se kompromituje.

Ne lepeći nikakve etikete na razne pojave koje su se javljale kao umetnost ili antiumetnost, u ovom veku, navešćemo za to izvitoperavanje neke primere. Brak je podigao dva kamena, koja je našao na obali mora, doneo ih u svoj vrt, i sa najmanjom intervencijom, to kamenje, nedavno samo kamenje, postalo je Ljubavnici, umetničko delo.

Mi ne odričemo sposobnost nijednom čoveku za umetničku komunikaciju, pod pretpostavkom da je svaki čovek slobodan toliko koliko je potrebno za umetničku kreaciju.

Recimo, jedan prostor na ulici obeležen kredom, može da bude umetnost isto koliko i jedan predeo izdvojen iz okolnih predela filmskom ili fotografskom kamerom, ili slikarskim platnom. Vrlo osmišljena filmska scena iz Felinijevog filma Sećam se, kad povorka, groteskna povorka meštana prolazi preko keja da bi docnije otišla da vidi brod – i kao fotografija, i kao filmski kadar, pa čak i samo pokazala u životu prstom (kad bi se takav prizor negde desio) bila bi umetnički akt.

Ali kad neka zezadžijska grupa naduvana svojom prazninom ogradi jedno parče na asfaltu, poređa neko kamenje bez veze, ili počne da kolje ovcu na pozornici, to nije sloboda, ona ništa ne stvara, ne stvara nikakvu umetnost, to je jedan ili veći broj siledžija koji pokušava da iskoristi snobizam ili zbunjenost, ili zatupljenost publike da bi se prokrijumčarili kao umetnici. Radi se o nečem sasvim suprotnom duhu umetnosti, radi se o nasilju.

Bilo bi potrebno navesti još neke pojave u oblastima u kojima se kreće umetnost, koje nisu umetnost, ali koje, kao akt života, kao akt protivu nasilja, a ipak ne prirodan akt, već inspirisan stvaralaštvom, ulazi u domen umetnosti.

Za to bih naveo slučaj Mankonija, čije su konzervirane fekalije imale još pre nekoliko godina, milionsku vrednost. Taj šamar, opaljen konzumentskom društvu, čuo se kao probijanje zvučnog zida života prema predelima umetnosti. Zlato i fekalije kod Marksa i Frojda imaju isto značenje. Mankonija je samo smrt sprečila da ne podigne od tih konzervi spomenik svojoj galeristkinji, a da je duže poživeo, mogao je da ga digne i nekom bogatašu, bilo kom kapitalisti.

Vratimo se temi, pokušaju ispitivanja tela, pokušaju poetskog ispitivanja tela.

Na tom planu, kao i na svakom drugom, javila su se izvitoperenja svake vrste u čistim i kombinovanim oblicima. Kako ovi eksperimenti s telom dopuštaju nagost tela, često se radi o običnom egzibicionizmu, s jedne strane, i voajerstvu, s druge, ili se radi o narcizmu. Pokazuju se razni kompleksi, analni, uretralni, oralni. Otkriva se mazohizam, sadizam, narcizam. U svemu tome, ovako ili onako isprepletano, prisutna su uvek i društvena značenja o kojima tako jasno govori Erih From u svojoj knjizi Anatomija ljudske destruktivnosti.

Sve to nije ništa drugo nego nasilje.

Herman Nič, koga su "andergraund" kritičari u Americi proglasili avangardistom i jednim od najboljih modernih dramatičara savremenog sveta, u Austriji, u Prinzendorfu, napravio je predstavu, po svome mišljenju, najavangardniju u bečkoj "školi umetnosti tela". Ta predstava, održana ove godine, uz ubijanje životinja, razapinjanje vola na krst, uz pomoć kasapa, proglašena je, eto, kao umetnost tela. Na toj predstavi ljudska tela su se polivala životinjskom krvlju, prekrivala utrobom bika; širio se miris leševa, izmeta, krvi i mokraće.

I jedan veći umetnik, filmski reditelj Bergman, videli smo to i na beogradskoj televiziji, načinio je "eksperiment" tako što je živoj ovci gurao prste u oči i posle u rasporenu utrobu.

Nećemo ulaziti u psihosociološku ili biopsihološku analizu ovih pojava, gestova, koji se pridružuju nasilju, već želimo da podvučemo da se signalizam sa gnušanjem njima suprotstavlja. I da to, što oni zovu umetnost tela, za nas predstavlja samo još jedan izraz bolesti konzumentskog društva, a nikako umetnost.

Zato smo se i ogradili u početku od naziva "umetnost tela", jer smo bili svesni sa kakvim sve pojavama možemo biti pobrkani. Dadaisti su bili u pravu kad su dali ime svom pokretu koje ništa ne znači.

Ipak, pokušaćemo kroz neke primere i nekoliko uzgrednih objašnjenja da pokažemo šta signalizam podrazumeva pod nazivom "umetnost tela". Sama sadržina osmisliće našim smislom ovu višesmislenu etiketu.

Uzeli bismo za primer eksperimente Marine Abramović. U njenim traženjima nema nikakvih pojava agresije, niti neke narcisoidne autoagresije, već su svi njeni poduhvati prožeti kreativnim istraživanjima koja su duboko angažovana baš u suprotnom smislu. Istovremeno kad su protest protivu svih agresija u svetu, ta su njena ispitivanja natopljena naslućivanjima jednog novog jezika, usmerena su kao i ceo signalizam da iznađu jednu novu mogućnost komunikacije-informacije. Rembo je prvi u pesničkoj erupciji jurnuo ka "nultoj tački pisma". Ali on kao da je osećao da u "završnoj agrafiji", kad se ona služi jezikom, ona opet "gradi ono što je htela da ostavi" (Bart) i proglasio je "nered čula". Osetio je ono, na čemu Abramovićeva insistira, da nov jezik ne može da dođe iz samog razaranja jezikom jezika, pa ni iz smrti jezika "koji se održava jedino da bi opevao nužnost svoje smrti" (Bart), kao kod Malarmea, već da nov jezik treba potraživati izvan jezika, u većim dubinama, u raslojavanju čoveka do molekula, atoma, u raslojavanju "spiritualne materijalnosti" – kako bi rekao Robert Lensan – do čudesnog elektrona. Abramovićeva je potražila kroz svoje telo svaki svoj molekul, svaki svoj elektron, strukturu ne samo ljudskog bića, već simboličnu koherenciju univerzuma, koja je dovodila Šandora Ferencija do pretpostavke da mi nismo sastavljeni od atoma već da smo protkani simbolima od atoma do atoma, od ćelije do ćelije, sve do svojih ideala. Ne predajući se nikakvim transcendentalnim silama, nikakvom mističnom finalizmu, ona je stavila svoje telo, celu sebe, u epruvetu svog eksperimenta; biohemijskim, fizičkim, kibernetičkim i drugim uticajima.

Zadržaćemo se na dva njena poduhvata, puna – s jedne strane – revolucionarnog protesta protivu nasilja, a usmerena, s druge strane – na ne manje revolucionarni akt istraživanja novog jezika.

Levi Bril nam prenosi priču jednog misionara. Neki crnac je stojao pored jednog drveta i nešto govorio. Videlo se po svemu da s nekim razgovara. Kako nije bilo nikoga, misionar ga je upitao šta to radi. Crnac je odgovorio: "Izvinite, mi smo siromašni, pa nemamo telefon i ovako razgovaramo kako smo navikli." U stvari, Crnac je razgovarao sa nekim iz susednog plemena koje je bilo udaljeno više milja.

Možda se radi o tom jeziku koji istražuje ova pesnikinja. TV, radio i toliki aparati, produžili su naša čula i zatupeli ih, pošto su pospoljšili i celu unutrašnju prirodu čoveka. Možda se radi da se svi ti mediji pounutrašše, da se iznađu u čoveku, da čovek ponovo postane celovitiji.

Jedan eksperiment koji je pesnikinja izvela u inostranstvu, sastojao se u tome da jedna velika cev strahovitom snagom izduvava komprimirani vazduh na pesnikinju; a drugi, da pesnikinja ostane vezana između sprava za mučenje, noževa, lanaca, korbača, žileta, s tim da svako iz publike ima pravo da načini nad njom nasilje kako hoće. Pesnikinja je izvela još jedan eksperiment, o kojem ne bi smelo da se ne govori, ali koji ćemo ostaviti za drugi put, baš zato što zaslužuje celu našu pažnju. Taj eksperiment je eksperiment s drogama i on je najinteresantniji u njenom istraživanju. Zadržimo se ovde samo na prva dva.

U svim svojim eksperimentima o kojima se govori, pesnikinja je bila sasvim gola do kože.

Eksperiment se vršio ovako. Pesnikinja je postavljena u jedan ugao prostorije u kojoj se eksperiment vrši, nasuprot publike, koja se nalazila u zaštićenom delu prostorije, ali ipak i ona uznemirena kretanjem vazduha. Možda je to bio još jedan fluid između gledališta i ove neobične pozornice.

Tada je počinjao džinovski vazdušni šmrk da orkanski juriša na pesnikinju, prvo polako, posle malo jače, kao kada bi se nalazili u otvorenom "Potezu" koji juri brzinom od 200 kilometara, onda bi to postajao tajfun koji je zalepljivao pesnikinju za zid. U trenucima popuštanja mlaza, ona jedva uspevala da se odlepi od zida da bi uskoro bila za njega zalepljena, razmrljana. Olujina je rasplitala njene kose, utiskivala ih kao laserske zrake u sante njenog nagog tela. Grudi su joj se pomicale otkrivajući kostur rebara, stomak joj se peo prema grlu, koža se odvajala od mišića, tkivo se cepalo. Ni vrisak, ni slovo jedno nije moglo da se čuje od urlanja olujine. Ne bi mogla ni reč da kaže a da joj vetar ne zalepi jezik uz nepca, a zidove zalije pljuvačkom. Prsti ruke drhtali su. Kao da se lome. Butine su se razlivale, oči upadale duboko, rastavljale se, odlazile s profila, kao na Pikasovoj slici videli smo je i anfas i s profila i u isti mah i u nekim neviđenim i neslućenim dimenzijama. Šta se sve u njoj duboko dešavalo!

To su opisi koje sam slušao, i svaka priča završavala se tim da se ništa nije reklo. Međutim, pesnikinja je govorila i istovremeno i tražila novi jezik. Oluja je učinila reč nemogućom, kao što je teško govoriti u disk-klubovima, tako je ovde bilo nemoguće. Nisu li zaglušujući "diskaći" takođe jedno istraživanje jezika? Nije li telo sposobno da progovori novim jezikom? Na kakav način?

Pesnikinja ponesena tom olujom, mora biti da je u toku eksperimenta dosta doživela. Očekujemo da to kaže. Ali, mi možemo da pokušamo, iako to samo može da bude u krajnjoj sekvenci neuspelo, nešto o tome da nagađamo. Možda je ona osetila sve to kao kosmičku katastrofu, možda su tu negde i naši snovi o letenju i povratku intraunterusnom stanju i Okeanu.

Možda je ona u tim trenucima doživljavala ono što sva živa bića doživljavaju kad ih ščepa katastrofa iz koje ne mogu da izađu. Ona, ako je bila obuhvaćena užasom, nije mogla ni prstom da mrdne, ni reč da kaže, niti ikakav znak da dâ. Možda je samo nekom vrstom emanacije mogla da zaustavlja mlazeve komprimiranog vazduha, da bi se nekoliko trenutaka odmorila, pa opet pristala na "katastrofu".

To je ona činila više puta. Možda je transcendirala u tim olujnim naletima u neku vrstu prašine, nepostojanja, možda je tim naletom vetra bila sprana do kostiju, možda su njeni atomi bili sabijeni u manje zrno od prašine koje se vidi samo pod lupom, sa osećanjem mnogo veće težine nego što je imala ona. Verovatno je da je i sklonost čovekova ka ludizmu u ovom pokusu imala mnogostruke mogućnosti.

Da, kažete vi, ali sve je to spolja. Zna se da ako čovek počinje da skakuće s noge na nogu, da počinje polako i stanje duha njegovog da se menja. Razmrdajte se, poskočite i bićete bolje raspoloženi. Ali to bi bilo malo. Istina, da ta tzv. spoljnja kretanja deluju na metabolizam, ali ta kretanja kojima se podvrgla ova pesnikinja nisu tako svakodnevna. Njen metabolizam, njena "hemija", njen biohemijski proces morao je da se promeni u tim trenucima i ceo njen organizam. O svemu tome očekujemo da pesnikinja govori. Sem, ako želi da ćuti, na šta ima potpuno pravo. Možda želi i da po nama istražuje, po našim pretpostavkama.

Pošto je vreme da se naše izlaganje završi, o njenom drugom eksperimentu, gde se vezana i gola, potpuno nezaštićena predala na milost agresije publike, probaćemo najkraće da se na njega osvrnemo.

Ovde, u Beogradu, u Studentskom kulturnom centru, vezanu i nepomičnu, gotovo odsutnu, u pozi "sv. Sebastijana" vezanog i probodenog strelama, gledao sam je sa divljenjem. Mladi vlažni mramor, nepomičan i beo, okružen ubilačkim instrumentima. Libido i Tanatos u isti mah. I hipotalamus, mozak reptila, uvek spreman za agresiju. Publika?

Iščekivanje. Glatko, uspravno telo. Agresija koja je svuda tako prisutna. Iščekujemo. Dolaze nekoliko, vrlo malo, dvoje-troje iz publike, neodlučno, stidljivo, snebivajući se, jedan čak neodlučan i u nežnosti. I tad, agresija! Jedna ruka pokrivena reptilskom ljušturom uzima žilet i povlači jedan rez po devojčinom vratu. Tanak mlaz krvi je potekao. Pesnikinja se nije pomakla. Ruka reptila se spustila i utonula tamo otkuda je i došla, u mrak hipotalamusa.

I pesnikinja Marina Abramović je stojala zauzeta svojim ispitivanjem satima. Okružena napravama za mučenje, svim spravama za agresiju, pokušala je da jednim makroponašanjem, ovom umetnošću tela, utiče na mikrostimulisanje gledalaca, ljudi, da se u čoveku smanji količina serotonina u mozgu, da se agresija prevaziđe ljubavlju. To je bila jedna poruka ove poezije, a najdublja istraživanja pesnikinje, ona o novom jeziku – ona će nam jednom verovatno reći, mada nam je i sa ovim dovoljno saopštila kako se govori i peva telom.

 

(Iz knjige „Ogledi o signalizmu“, Beograd, 1994)

SIGNALIZAM I JEZIK

Ljubiša Jocić

SIGNALIZAM I JEZIK

Jezik koliko rasvetljava, približava, toliko i zatamnjuje, otuđuje samim tim što je simboličan, što govori o nečemu što on sam nije. Jedan prozračniji „jezik“, upravo jedno takvo komuniciranje koje bi omogućavalo čitanje misli, pod pretpostavkom da naš mozak može da bude munjeviti odašiljač i prijemnik misli, osećanja, svih poriva i informacija koje jedno ljudsko biće može da uputi drugom i od drugog da primi, bez reči, već elektromagnetskim putem, nekom emanacijom s obe strane, verovatno ne bi toliko zatamnjivao međuljudske odnose i potpomagao alijeniranosti čoveka koja nema izgleda da brzo bude otklonjena.

Bile bi stvari jasnije. Ovako ako neko oseća veliku mržnju prema nekome i želi da ga prvom prilikom uništi, može rečima tu mržnju da prikrije, dok prozračnijim komuniciranjem u kome bi postojala mogućnost međusobnog „čitanja misli“, takvo prikrivanje ne bi bilo ostvarivo.

Signalizam ispitujući jezik, baveći se njim i služeći se u razvojnom smislu njim, teži ka njegovom prozračivanju u ovom smislu. Kako po Marksu čovek predstavlja sebi samo one ciljeve koje može da reši, to bi mogli da kažemo da te mogućnosti postoje nagoveštene davno pre signalizma, jer su neki pokušaji već činjeni u smislu njegove (jezične) prozračnosti. (Samo, kako su mogućnosti otkrivanja tog metajezika porasle, signalisti, iako ga nisu otkrili svojim radovima, istraživanjima, bliži su mu nego svi raniji „izmi“.)

Probalo se da se jednom drugom upotrebom jezika, nekonvencionalnijom, koja je sposobnija da prati misao, pripremi teren prozračnih komunikacija. Nadrealizam mora da prizna da nikada nije načinjen ni jedan u pravom smislu automatski tekst. Jer jezik, pisani ili govoreni, svejedno, nije mogao da prati kretanje nekontrolisane misli.

A danas gledano iz perspektive vremena, može da se uoči da je nadrealizam pored svojih proglasa o slobodi, jednim delom čak doprineo opštoj alijenaciji čoveka, jer se automatizam zbog sporosti hvatanja saopštavanja misli pretvarao u hermetizam, a često i u besmisao.

Breton govoreći o životu u kući od stakla završio je testamentom u kome dozvoljava da se njegovi memoari objave tek kroz pedeset godina kad ne bude nikoga ko može da opovrgne, kao svedok, ono što je napisao. Zar to nije pre znak jedne alijenacije nego prozirnosti. Za zatamnjivanje nisu mu bile dovoljne samo reči (njihova nužna močvariost), već je prizvao i koprenu vremena.

I Anri Mišo izneo mi je svoja istraživanja da kroz jezik dođe do prozračnijih komuniciranja. Pod uticajem droge on je pisao svoje utiske na hartiji koju je stavljao pored sebe. Kad je posle toga pogledao šta je bilo na njoj, zapazio je nešto što je pre ličilo na krivulje kardiograma, temperaturne liste koje bi se zanimljivo uplitale, nego na reči. Pokazao mi je te crteže na svojoj izložbi 1955. godine koju je imao kod Rene Dreia u ulici Viskonti. To su bili vrlo uzbudljivi i senzibilni crteži velike likovne vrednosti. Istraživanja prozračnijeg jezika ostavilo je svoje zagonetne tragove, svoje čudesne zapise koji su izašli iz jezičnih tumačenja a stvorili likovne izraze, medij jeziku nepristupačan.

Za potvrdu da su signalisti u pravu da na putu dezalijenacije traže prozračniji način komuniciranja navešću Šoov komad Pigmalion, kome nije bio razlog naš cilj, ali koji može da posluži kao primer. Čovek „više“ klase, jedan lingvista, naiđe na devojku iz „niže“ klase, mladu devojku, prodavačicu cveća. Deklasirana devojka, učeći otmeni jezik „visokog“ društva buržoazije, ne uspeva da potpunije postane ljudsko biće, već samo član više klase preko toga što se profesor lingvistike zaljubljuje u svoje delo. Tu se ne radi ni o kakvom istraživanju, već o tome da se stereotipizirana, deklasirana devojka, preobrazi u stereotipiziranu lepu buržujku, upravo o zatvaranju kruga narcisoidnosti buržoazije, dok se preko zatupljenog samozaljubljivanja profesorovog u jezik, oko koga je upleten ovaj komad, ne zatvori i sam sa svoje strane krug alijenacije.

Signalizam ispituje jezik u služi se njim, ali da bi izbegao njegove močvare, njegovu tromost i njegove zamke, on i preko njega pokušava da u saradnji sa naukom iznađe u čoveku takve mogućnosti da uspe da se isto tako kao feritima koje je stvorio svojom rukom, služi neuronima koje je stekao u biološkoj evoluciji.

(Iz knjige ''Ogledi o signalizmu'', Beograd, 1994)

 

OPET FRAGMENTI O SIGNALIZMU

 

Ljubiša Jocić

OPET FRAGMENTI O SIGNALIZMU *

1

Signalizam je avangardni stvaralački pokret nastao u našoj zemlji sa ciljem da revolucioniše sve grane umetnosti, a prvenstveno literaturu i likovne umepšosti, unoseći nov način mišljenja i kreiranja, primeren elektronskoj i planetarnoj civilizaciji.

2

Umetnost tehnološke ere bitno se i kvalitativno razlikuje od svih ostalih, a posebno od umetnosti nastale tokom prethodne industrijske epohe.

12

Znak, slika, zvuk, novi jezici, novi oblici upotrebe jezika, njegovi ekscentrični i zaumni oblici, akcija, kibernetički podsticaji, mogućnosti delovanja hemijskim i farmakološkim sredstvima na svest, podsvest, kreaciju, sinteza više umetničkih grana, univerzalni simboli matematike i ostalih nauka, demistifikacija stvaralačkog čina, sinteza nauka i umetnosti, totalna i blogalna umetnost planetarne epohe — umetnost signalizma.

14

Biće signalističke umetnosti vidimo u svoj njegovoj kompleksnosti, otvorenosti, nedidaktičnosti i permaientioj revolucionarnosti.

(Miroljub Todorović — Ljubiša Jocić: Neke postavke signalizma, „Odjek“ br. 23, Sarajevo, decembar, 1975.).

U Une Saison en enfer Rembo je poglavlje pod naslovom Alchimie du verbe koje je mitski značilo sabiranje njegove književne karijere, definisao kao L'histoire d'une de ses folies. Čak i neko ko se nađe u iskušenju da ono što je opisano na ovim stranicama smatra ne toliko teorijom moderne umetnosti koliko istorijom jedne od njenih ludosti, neće želeti ili moći da zamišlja da umetnik našeg vremena odbacuje svoje avangardno iskustvo cela e'est passe pre nego što je u stanju da, zajedno sa Remboom koji je tada zauvek napustio avanturu poezije, kaže: Je sais aujourd'hui saluer la beaute. Izvesno je da Džejms Džojs nije bio jedini umetnik avangarde koji se držao zadatka epohe i obećanja svoje mladosti: „Želim da zagrlim lepotu koja se još nije pojavila na svetu“. (Renato Pođoli).

Ove su reči poslednje strnice Renata Pođolija u njegovoj knjizi Teorija avangardne umetnosti.

Mi ne možemo sa Remboom, koji je tada zauvek napustio avanturu poezije, da kažemo: „Znam danas pozdraviti lepotu.“ Više smo u situaciji Džojsa koji se držao zadataka epohe i obećanja svojoj mladosti: „Želim da zagrlim lepotu koja se još nije pojavila na svetu.“ Signalizam, to je naša akcija da se pojavi ono što se nikada pre nije pojavilo na svetu. Put ka nepoznatom, put ka onom što naslućujemo. Put ka jednoj novoj komunikaciji. Put ka razotuđenju čoveka, koga su njegova pospoljašena čula, reificirala, načinila objektom manipulacije. Ovlađujući svima medijima, želimo da ih pounutrašnjimo. Služeći se njima, a ne oni nama, mi želimo da u čoveku otkrijemo i same te medije kao unutrašnje sposobnosti čoveka. Elektromagnetski talasi našeg mozga, koji samo za sad 10% iskorišćavamo, u rukama sutrašnjeg čoveka, zašto ne već i današnjeg, učiniće ljudski mozak sposobnim za jednu potpuniju, a verovatno i drukčiju poeziju. I sam današnji jezik, proglašavan mrtvim, dobiće nove čari. Uostalom, signalizam sa ispitivanjem energije jezika od strane Spasoja Vlajića, već nam to i otkriva.

Signalizam ne održava obećanje svoje mladosti, on je mladost sveta koja obećava, obećanje same mladosti.

I vrlo je čudno, upravo i bilo bi vrlo čudno, kad bi se neko odlučio da govori o njemu cela c'est passe, u ovom trenutku kad bi se sa Remboom moglo da uzvikne: „Svetlost grmi, nauka galopira“. Signalizam je zaista grmljavina jedne nove poezije koja nadolazi, ka kojoj idemo ispruženih ruku u budućnost, već je osećajući kako izbija, varniči iz vrhova naših prstiju.¹

Ne treba nasedati jednoj modi, isprogramiranoj u tamnim predelima ovog sveta. Moderno je napadati avangarde.² Da li je još moderan „getsbizam“, Love story, fotografizam, obnova slike? — pitamo se okrećući glavu od te lepljive magluštine koja se širi iz manipulisanih medija: galerija, izdavačkih kuća, televizije, filma. Treba se čuvati, biti daleko od tih manipulisanih prostora. Zasuti ih ozonskom svežinom da se spreči to njihovo zatrovano zračenje.

Kako se „društvo obilja“ plaši svake svežine! Treba ih naterati da otvore prozore, ako neće, a oni neće, treba im porazbijati i prozore i vrata, sve te njihove ljušture iz kojih pružaju gramzive pipke u tkivo sveta, u kojem ima još metabolizma koji se odvija.

Signalizam samim svojim postojanjem razbija, sprečava to kancerozno tkivo da podivljalo raste. Mi ćemo u našim publikacijama, koje bi trebalo da imamo, početi bespoštedni obračun sa njima. Neka ne proglašuju lažne avangarde za prave, neka „Rimski klub“ ne pravi recepte za ceo svet, neka galerije prestanu da prave orgijaške predstave zaglibljene u fekalije pod firmom avangarde, neka policije potrošačkog društva i prave „nove levice“, „internacionale ludaka“, neka plaćeličke sale za snimanje muzike ne pretvaraju pesmu bunta u histerično zavijanje i mazohističko maukanje. Mi ih nećemo moći da sprečimo, ali ćemo ih razotkriti. Oni ne trpe rasvetljenje, rasvetu. Oni žive u mutnom i love. Da, oni love. Smetaćemo im da love.

Ali, ne samo to. Boreći se za što veću informisanost, mi ćemo im zadavati udarce. Svuda gde budemo stigli, oni tu neće moći da opstanu. Mi smo ponikli u ovoj klimi, koja je naša klima. Na našem terenu bićemo i dalje bezbedni, ma koliko smetali onima koji su pod tuđim uticajem mode da se progone avangarde. I sa uporištem na našem tlu, lejzerskim zracima seći ćemo sve što želi da ponizi čoveka, da ga dezavuiše u njegovom stvaralaštvu, u njegovom putu u napred, u njegovoj avangardnosti. Signalizam je još od svog početka imao takav uticaj, delovao je u mnogim sredinama van naše, nalazeći prijatelje među ogoša koje je njihova sredina gušila.

Tim žalosnije je što se već oseća i kod nas moda progona avangardi. Zar se ne može imati malo pameti, ili je moć mode takva da kad je i najbesmislenija, kad je i najpogubnija, probija tkivo i Jačih duhova. Moda često deluje kao epidemija. Mi ćemo biti ti koji će se postarati za vakcinu protivu takve epidemije. Naša igla biće oštra, a naš serum efikasan.

Ko može da negira avangardnost Đota, Dostojevskog, Braka, Pikasa, Remboa, Lotreamona, Kafke, Džojsa, Beketa, Mišoa, Masona, Mura; ne može se negirati Dada, nadrealizam, koji je ušao kao tradicija svega što se u ovom veku dešavalo u umetnosti; besmisao je izbrisati jedan prostor–vreme. Mnogi eksperimenti, mnoge retorte koje su iočetkom ovog veka započele avangarde, kao vrtoglavicu, kao ilinx, docnije su postali velika umetiička dostignuća. Polok je bio anticipiran u našim nadrealističkim beogradskim igrama, kad smo sedeći za kafanskim stolom kafane „Moskva“, uokviravali šare koje je priroda na mermernim pločama učinila.^** To je bilo još 1928. Rembo je govorio o zapisivanju groznica, koje je tek Mišo uspeo da ostvari i tekstovima i crtežima.

Tamo gde ima energije, ima kontradikcije, antagonizma, sistema, kaže u svojoj knjizi Tri materije Stefan Lupasko, a te energije ima najviše u avangardama.

I svako ko hoće u obračunu sa lažnim avangardama, sa lažnim levicama, „novim levičarenjem“, da se obračuna, sa pravim avangardama, sa najdragocenijim ljudskim vrednostima, sa signalizmom — neće moći. Jer signalizam radi na preobražaju umetnosti, uključujući se u razvojne tokove naše epohe koji idu tome da jednom svi ljudi umetnički žive.

^* U članku Signalizam kao fragment („Književna reč“, 9. jun 1976.) govori se o Beloj knjizi Milivoja Pavlovića kao plagijatu. Naime, da je Bela knjiga plagijat knjige Francija Zagoričnika Opus nič. Želimo da kažemo da se radi o dezinformaciji. Bela knjiga je zaista bela knjiga: u njoj nema nikakvih znakova, ona je sama znak, dok je Opus nič ispunjen brojevima, zapravo, njegove su strane numerisane, ali ne logičnim sledom brojeva, što ukazuje na bitnu različitost značenja te dve knjige.

... nema idealne avangarde, definisane romantično, nego je to pojava koja i sama evoluira sa društvenim strukturama. Dakle, i sam pojam avangarde evoluira paralelno sa avangardom... Umetnost u individualnom smislu je — ja to takođe verujem — prevaziđena. Mi idemo ka kolektivnoj svečanosti, ka učestvovanju čitavog jednog grada, čitave jedne zemlje čak, u totalnoj umetnosti. Sutrašnja avangarda praviće kuće, avione, autoputeve, međuplanetarne rakete: ona će oživeti ulice, ona će preuzeti na sebe slobodno vreme, popularne spektakle, javne svečanosti...“ (Dr Miloš Ilić, predgovor za knjigu Renata Pođolija Teorija avangardne umetnosti.

² „Kulturna avangarda je pluralizam stilova, ali jedinstvo htenja: da bude drukčije i bolje nego što jeste. Ništa tu ne pomaže 'ogovaranje' epohe i ogovaranje' sadašnjosti. Ne kaže uzalud Pablo Pikaso, odgovarajući u jednom intervjuu na pitanje o umetničkoj avangardi: 'Ha avangardu pucaju oni koji su pozadi nje, a nipošto oni koji su ispred nje.'„ (Isto).

^** U ovim igrama učestvovali su: Radojica Živanović — Noe (nadrealistički slikar), Mirko Kujačić (slikar koji sebe nije smatrao nadrealistom) i pisac ovih redova (saradnik nadrealističkog časopisa „50 u Evropi“). Docnije je jedan filistar fotografisao slične šare sa mramorne ploče i objavio ih u „Nemogućem“'kao svoj pronalazak.

(Iz knjige ''Ogledi o signalizmu'', Beograd, 1994)