SIGNALIZAM - SIGNUM TEMPORIS

Ljubiša Jocić

SIGNALIZAM - SIGNUM TEMPORIS

SIGNALIZAM se – kaže se "uz ovu priliku" u katalogu izložbe – suprotstavlja tradicionalističkoj literaturi i tradicijom opsednutoj umetnosti uopšte.

Gotovo svako kretanje u umetnosti je na neki način subverzivno, ali ovu izjavu signalista treba, po mome mišljenju, shvatiti i kao reagovanje na tumorični porast tradicionalističkog uplakanog sentimentalizma, kičerskog pseudoromantizma u našoj sredini.

Ali signalizam, kao što se kaže "uz ovu priliku", objašnjenje sa tradicionalistima i ne stavlja u prvi plan.

Apostrofirajući savremeni idealizam, koji "lamentira o kraju umetnosti u tehnološkoj eri", signalisti podvlače da su uvereni da iz razumevanja egzaktnih nauka, posebno fizike, astrofizike, matematike, biologije, teorije informacija, komunikacija, itd., kao i složenih društvenih kretanja u celini, umetničko stvaralaštvo ima ogromne mogućnosti razvoja u svim započetim pravcima.

Napomenuo bih da i signalizam, ostajući dosledan svom antitradicionalizmu, treba da prizna da je u njegovo tkivo utkana i sva ona svežina stvaralaštva koju je DADA začela, a da pri tom pišta ne izgubi od svog protivljenja tradicionalističkim lamentacijama.

Mnoge retorte u eksperimentalnim laboratorijumima dadaizma i nadrealizma zaboravljene su mada se u njima svojevremeno začeo neki, danas aktuelizirani, eksperiment. Neki do pokreta posle ovog rata, pored novih eksperimenata, nastavili su rad nad tim zaboravljenim retortama i ne znajući, možda, ponekad da su one već bile u nečijim rukama. Nešto od konceptualizma bilo je već u dadi, nešto od pop-arta bilo je u obže-sirealist, nešto o gestu o kome govori signalizam, bilo je i u dadi i u nadrealizmu; taktilnosti je bilo u nadrealističkim igrama, u elektronskoj muzici koja se opipava, u tačingu i petingu. Ono što bi naročito trebalo podvući kao svežinu signalizma, to je ono što i on sam podvlači, potrebu za najsvestranijom informisanošću i uključenjem svih medija i svih čula. Nikad nije više podvučena potreba maksimalne informisanosti, maksimalnog učešća u svim životnim zbivanjima. Kao što san uzima za simbole pojave iz stvarnog sveta, kao što, recimo, nijedna žena nije mogla da sanja kako je progoni elisa aviona pre nego što je avion nastao, tako nijedan pesnik u svoj tekst ne može da unese kvazare, pulsare, ribonukleinsku kiselinu, ili dezoksiribonukleičnu kiselinu, pre nego što je nauka o njima nešto saznala. Ne može ništa da se kaže o dohotku, ili samoupravljanju, pre nego što su nastali u životu.

U svemu što se tiče informisanosti, pristalica sam signalizma i mislim da se treba informisati ne samo preko svih glavnih sredstava informacije – komunikacije, televizora, filma, štampe – već i preko naizgled najbezvrednijih masovnih informacija, kao što su to razni ilustrovani listovi koji govore o seksi-krevetima, životu glumaca i pop-pevača, obnaženoj gospođi Onazis i životu gangstera – milionara. Na taj način dokazujemo – ma kako to posredno delovalo – da nam je više stalo do slobode, recimo, Vijetnama, i svakog drugog naroda.

U ovom prelaznom dobu iz industrijskog u tehnološko društvo, kao u nekom haosu, javljaju se vrtoglavica i mučnina, a istovremeno i neka groznica mutacije, Jer sve čega se čovek dotakne već i nestaje. Zbog toga se čoveku, u toj brzim izmene pravaca u umetnosti, u kojoj se meša, zgušnjava i sabija sva ta vrtoglavica u umetnosti, ponekad čini da se suočava sa nekom ubrzanom gravitacijom koja preti da od našeg duhovnog života napravi mrtvu zvezdu, rupu u kosmosu kulture. Međutim, kao što je Mopasan u zapaljenom Parizu, spuštajući ruke u Senu, rekao da Sena ipak teče, signalizam može reći da umetnosti mora da bude toliko dugo koliko i čoveka.

U duhu SIGNALIZMA naveo bih reči nauke Alfreda Hermana: "Elektron je istovremeno konstruktor i animator svega što je živo. On je jedini materijalno jedinstvo koje može da stupi u direktnu vezu sa psihizmom individualnim isto tako kao i sa kosmičkim. Tako, u pravu smo da se zapitamo o pravoj prirodi elektrona. Kako je elektron sposoban da shvati poruke koje proizilaze iz psihe, da ih interpretira i da ih izvrši, možemo li mi stvarno da ga označimo kao običnu materijalnu česticu? Ne izgleda li da je snabdeven antenama koje mu dopuštaju da sarađuje sa psihom? Nije li njegova priroda dvosmislena, pola materija, pola psiha?

Ako elektron ima dvostruku prirodu, kakva je to energija sakupljena u njemu? Takva je zagonetka koju nam postavlja misteriozni mali elektron koji nam se obraća, čini da živimo, sluša nas, ali koji poznajemo tako malo."

Zajedno sa signalistima i naučnicima, kad ništa više ne možemo da učinimo, ni svešću pi saznanjem, mi ipak u pomoć prizivamo imaginaciju.

(Iz knjige Ljubiše Jocića ''Ogledi o signalizmu'', Beograd, 1994)

¹ U podnaslovu teksta stoji: Uz izložbu "Signalizam" - Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd, 18. jul – 16. septembar, 1975.