OD NADREALIZMA DO SIGNALIZMA - Miloš Jocić

Miloš Jocić

 

OD NADREALIZMA DO SIGNALIZMA

(Poezija Ljubiše Jocića)

Pesništvo Ljubiše Jocića je dug postupak poetske mimikrije. Čak i uobičajeno hermetični Radomir Konstantinović već u prvom paragrafu svoje studije za Jocića kaže da je „pesnik koji se neprestano menja; [koji govori] različitim jezicima poezije“, kao i da je „njegovo sabrano delo ruševina stilova i stavova“[1]. U istom tekstu će ga nazvati i „genijem adaptabilne inteligencije“[2]. Varijabilnost Jocićeve poetike – bolje rečeno, varijabilnost njegovih poetika – ne znači da je Jocić bio epigon koji je naginjao ovoj epohi ili onoj stilskoj odrednici u skladu sa trenutnom modom. Naprotiv, pesnik-Jocić je sasvim dobro vladao svojim pesmama i svojim stilovima; određene rupe su, naravno, postojale na onim mestima gde su stihovi zvučali istrošeno i okoštano, ali takvih momenata nema previše u odnosu na mesta gde je Jocić svoj stih savršeno kontrolisao, bez zalaženja u sentimentalnost i patetiku. Što je, zapravo, fascinantno postignuće za pesnika koji počinje sa nadrealizmom, a potom naglo zaokreće (odričući se „svoje poezije radi poezije“) ka društveno angažovanim pesmama i nekim oblikom neoromantizma, da bi se potom vratio avangardi, ovoga puta obojenoj modernističkim i ekspresionističkim detaljima (sa uvek prisutnim nadrealističkim podsećanjima), i da bi se na kraju (naizgled?) definitivno skrasio u signalizmu. Ovakve smene poetika više odaju utisak rupa i provalija iz kojih je Jocić izlazio i opet se spuštao, nego utisak stabilnog i ravnog razvoja. Zaista, malo se toga vezanog za Jocićevo pesništvo može okarakterisati kao „stabilno i ravno“[3]. Njegova poezija je intenzivna, brza, divlja i eksplozivna u svim pravcima, naročito u onim momentima kada se providi Jocić-nadrealista, a takvi trenuci se mogu naći u većini njegovih zbirki pesama, sve do Kurira na prozoru.

Ako bi Jocićev nadrealizam bio konac koji se provlači kroz većinu njegovih knjiga poezije, njegovo klupko je Jocićev prvenac, poema San ili biljka objavljena 1930. San ili biljka je energetsko središte Jocićevog nadrealizma, mesto gde je on najjači, najsilovitiji i najslobodniji, for better or for worse. To je delo koje je u isto vreme i početak njegove nadrealističke poetike i njen glavni rezervoar. Već u sledećoj svojoj poemi, onoj bez naslova, Jocićev nadrealizam je sređeniji u uglađeniji. Programski orijentir njegovog pesničkog prvenca očigledan je iz samog naziva: „san“ u naslovu jedne nadrealne poeme već objašnjava dosta toga, ali sluti i na opasno klizanje po ivici klišea, ili poezijske istrošenosti, a to je ivica po kojoj će se Jocić-nadrealista još mnogo puta klizati u kasnijim svojim zbirkama. San ili biljka verno oponaša alogičnu strukturu sna svojim brzosmenjujućim stihovima i labavo povezanim strofama koje veoma nalikuju (pogotovo u velikim slovima ispisanom krnjem sonetu na početku poeme) čistom automatskom pisanju. Konstantinović je za Jocića rekao da je on izraziti pesnik nekonkretnog[4], i ova poema je upravo takva: sastavljena je od iskidanih semantičkih jedinica koje predstavljaju grubo i hrapavo oponašanje nekog oniričkog kinemaskopa, a koje pritom liče na kolaž poetsko-stilskih vežbi:

Dim i noć se lepila za oči za grane susret s horizontom iza dugih otkucavanja daljina zaveden usamljen na vetru s punim rukama toploga mraka sve seća na zlatna jezera vatre neka popiću vrele groznice mira[5]

Vidimo da je ovo više lirska proza, pisana možda po uzoru na Bretonova Magnetna polja. Takvu lirsku prozu će Jocić i kasnije obilato koristiti – ne možda kao automatski nadrealni tekst, ali možda kao ispovedne crtice u zbirci U zemlji Arastrata, ili kao slobodne realije iz Mesečine u tetrapaku. San ili biljka se lako može shvatiti kao igrarija u nadrealističkom diskursu, antimimetični tekst radi teksta, tekst koji se namerno odaljava od svake stvarnosti. U takvoj nekonkretnosti ova poema buja. Ona je divlja i neuhvatljiva, i štogod se malo „značenja“ nakupi u nekoliko vezanih stihova/redova, ono se odmah potom razvejava, kao što i opaža Konstantinović. U pitanju je snovito smenjivanje slika, moćna ali grubo sklopljena tepiserija reči, simbola i metafora koja će posebno grandiozno izgledati u nešto kasnijem Kuriru na prozoru. Poput onog krnjeg soneta na početku (koji možda ni nije sonet, možda je u pitanju nešto sasvim deseto, možda je u pitanju samo sinhronicitet Jocićeve tekstbizarnosti), sve je u Snu ili biljci nedovršeno usled bujice i brzine. Imajući u vidu da se Jocić intenzivno bavio vizuelnim umetnostima, možda je ova zbirka i montažirana – ne napisana! – od strane vizuelnog umetnika a ne pesnika, onog umetnika koji se rečima bavio samo usputno, koji nije mario za grubosti i nedostatke izraza, ali koji se trudio da nadrealističkim, apstraktnim slikama napravi verbalni kolaž na kojem se i dalje vide tragovi lepljenja, i mesta gde je lepak iscureo.

Poema bez naslova (1934), koja je zaista štampana bez naslova, dosta je smirenija. Nadrealistična svakako, ali zauzdane kinetičke energije. Na samom početku čitaoca čeka citat Lotreamona i stihovi:

stepenice to su postelje

to su mlade berbernice jednog jutra[6]

Ova poema nam daje stihove, za razliku od proznog toka i maltene nasumice nizanih reči Sna ili biljke. Čitava Poema bez naslova liči na jedan stihovani, nadrealni tok svesti. Tamo gde se ispoved(a)no u Snu ili biljdži samo naslućivao, ovde je obilato naglašeno onim najprostijim načinom, ličnim zamenicama, koje će Jocić itekako voleti u kasnijim svojim zbirkama.

ja više ne mogu da volim

ja više volim

ja mogu da volim

ja više mogu da volim

ja joj kosim grudi

kasam joj dahom

i ja joj sokolim bedra[7]

Poema bez naslova, iako pisana istim nadrealističkim perom kao i svoja prethodnica, ima svoj tok dok je, kao što je rečeno, San ili biljka više mentalni kolaž nadrealnih slika. Poema je, sa druge strane, nadrealistički tekst koji shvata da je tekst. Umiruje se i ubrzava, prati unutrašnji slobodni ritam brojnim sitnim refrenima i lajtmotivima – što su takođe postupci koje će Jocić voleti i u budućnosti, možda više radi naglašavanja forme nego radi konkretnog značenjskog ostvarivanja. Stihovi su ovde doduše često nekonkretni kao i u prvoj poemi – čudnog, grotesknog zvučanja – ali to zvučanje makar povremeno dobija okvir i čvrstinu u vidu pomenutih ponavljajući reči i motiva: stepenica, ptica, konstantnih seksualnih aluzija. I to veoma bizarnih sadomazohitičkih seksualnih odnosa. Nije tajna da je Jocić bio nadrealista u stvarnosti, van svojih tekstova, i to naročito u „erotskim ophođenjima“[8]; njegova erotika je čudna i u Poemi bez naslova, i čini se da je sva ona snaga i kinetička energija iz Sna ili biljke otišla upravo u te nadrealne seksualne vizije pune povređivanja i samopovređivanja:

tu mrtvu devojku

koju vučem za sobom

koju nežno koljem

koju prste lomim

koju žarko psujem

koju mazim ruke

koju lice bodem

koju grudi štipam

koju plećke sišem

koju bedra plevim[9]

U tome je možda Poema raznovrsnija i uglađenija. Sva snaga Sna ili biljke, njena čudnovata poetska snaga, izražena je u kompresiji i implodiranju. Smisao stihova se povlačio u korist snage stihova, a tekst se svodio na koncentrovane eksplozije upečatljivih vizija. Poema takav pristup kristališe, ili bolje rečeno kanališe. Čudne metafore ovde postaju simboli (samo za trunku konkretniji) a ne nedefinisane kolažne slike. Poema bez naslova je i otvorenija prema čitaocu, što pomenutnim ritmičkostilskim pomagalima, što u semantičkom smislu, jer se sada mnogo jasnije vidi onaj ispovedni ton koji će kasnije biti još prepoznatljiviji kod Jocića. Upravo ovde, na tromeđi između Sna ili biljke, Ljubavi ili slobode i Kurira na prozoru Ljubiša Jocić započinje gradnju svoje poetske ličnosti.

Toj ličnosti je trebalo vremena da se razvije. U zbirkama U zemlji Arastrata (1955) i Skriveni svetovi (1960) Jocić intenzivnije radi na tome da, poput Vitmena, pravi poeziju (od) svog bića. Pesnikovo poetsko biće vrišti i svetli u Arastratima i Skrivenim svetovima: imamo pesme koje se zovu „Ja“, „Ja, ja, ja“, „Moje lice se razmotava“, „Moje biće se rasipa“ i tako dalje. Ovde nalazimo delove obe Jocićeve nadrealističke poeme: ove „pesme“ su mahom lirsko-prozne crtice poput onih u Snu ili biljci (samo što sada zaista imamo i proznu strukturu teksta, a ne poetski tekst koji je samo zamaskiran u prozu), ali su ispunjene onim pulsirajućim nasiljem Poeme bez naslova. Jocićevo biće je bestijalno, raspadajuće, bolno i depresivno.

Ko je rekao JA? To je čitav mravinjak koji se ujeda urlajući.[10]

Možda je naglasak na onom „raspadajuće“, budući da gotovo svaka pesma o Jocićevom „Ja“ u sebi nosi motive karnalne dekompozicije i podvojenosti. U pesmama Arastrata, Jocićevo biće je mravinjak; on menja svoje lice tako što gurne ruku pod kamen i uzima novo svakog dana; njegov pogled na svet beži od njega,

odbegli robijaš[u] sa jezikom trnovitim što se u svoje reči upliće[š]![11]

U Skrivenim svetovima ima još ovakvih nadrealnih momenata. Tu se njegovo biće rasipa i svaka njegova mrva hoće da prohoda; on skida delove svog tela kada dođe kući; on vadi srce, glavu, udove, meso i kosti koje ga bole; on uvek iznova zida svoju kuću. Jocić jednu ideju varira na nekoliko načina, ali pitanje je koliko ta ideja ostaje sveža – isto se može primeniti i na problematiku njegovog nadrealizma u ovim zbirkama. Taj nadrealizam je ovde prisutan, ali prikriven. Forma Arastrata i Skrivenih svetova je mahom prozna, svaki tekst je lični zapis, a svi ti zapisi zajedno čine uvrnuti intimni dnevnik, iskrivljenu i sasvim suptilno nadrealnu viziju Vitmanove „Pesme o sebi“. Taj nadrealizam jeste fino skriven. Kada se snažno otkrije, on unosi odmerenu dozu groteske. U suprotnim slučajevima, ta snaga nadrealističkog diskursa umesto snage pokazuje istrošenost, i pesnikova mračna arlaukanja se pretvaraju u patetiku i kvazi-osećajno galamljenje o sebi i „svom“ veltšmercu. Ono nadrealistično u tim pesmama čini se pristojno jakim, ali to je sada tek veštački konstrukt, a ne nešto zaista divlje i eskperimentalno. Ponekad nema čak ni te jačine, nego se u stihovima uočava samo loše izveden pastiš samog sebe, ili bolje rečno: loše izveden pastiš jedne epohe u pogrešnom vremenu, kada Jocić zaista biva poslednji Mohikanac nadrealizma, kako ga je nazvao Koča Popović.

Prezrivo rascvetale ruže sivog smeha u zubatoj dosadi sede, plodni sutoni porcelanskih vratova spuštaju kapke boje čaja, boje ukusne sitosti.[12]

To je stih/pasus kojim se, u skladu sa ranijom nekonkretnošću, ne zna šta je Jocić hteo, stih koji podseća na San ili biljku ali koji neslavno propada. Suviše je banalan, bez snage i jarkosti Jocićevog ranijeg nadrealizma, i suviše liči stilsku vežbu nizanja epiteta. Nadrealizam je, dakle, osetan u ovim (neo)avangardnim zbirkama[13], ali se on providi na trenutke, a i kad se pojavi, on je već viđen. Sve te metaforičke konstrukcije su možda i podjednako žive u svojoj nekonkretnosti kao i u prve dve Jocićeve poeme, ali one su sada stare i omatorele. One su samo pasivni stilski pratioci pera jednog nadrealiste, čini se da se pojavljuju sasvim nesvesno, i to u okruženju koje od njih čini stalna mesta i stereotipe nadrealističkog izražavanja.

Posle Skrivenih svetova je usledio Kurir na prozoru (1963), zbirka koja se može nazvati Jocićevom najboljom, ili barem jednom od najboljih. U predgovoru Jocićevih Izabranih pesama, Đorđije Vuković smatra i da se u njoj (najviše) raspoznaje pesnikov individualni stil[14], ali bolje je reći da je Jocićev stil, onaj čiji konac dolazi iz klupka Sna ili biljke, ovde na vrhuncu, sa plemenitim iskustvom od nekoliko zbirki iza sebe. Pesme Kurira na prozoru su mastodontske i ogromnog stiha. Te pesme su izlomljeno divljaštvo prve poeme sa umerenošću i okvirima potonjih zbirki, nekonkretno ludilo u mešavini sa ličnim ispovednim tonom. Jocić nalazi svoj ton koji više nije previše glasan, patetičan i žalopojan. Poezija je sada pritajeno i rečito režanje, izraz koji je u isto vreme i brz i masivan. Opet imamo složene (najsloženije!) ćilime reči, ali malo toga sada zavisi od nadrealističkog diskursa. On više nije osnova, kao što je to bio u poemama i kao što je ponekad pokušavao biti u Arastratima ili Skrivenim svetovima, već je tu kao začin groteske i bizarnosti.

Ako nikada ništa drugo onda bar nisi išao

ulicom Belo-Crno na kojoj duva zaglupljujući

vetar Da ili Ne jer ko noge soli pamet mu je

neslana kažem ne zadržah je više od toka reke[15]

Ali osnovni pogon bizarnosti i groteske u Kuriru na prozoru više nije nadrealizam, već intenzivan ekspresionizam krležijanske vrste, koji je tek povremeno preliven nadrealnim mrvicama. Čak i sam Jocić priznaje da tokom pisanja ovih pesama intenzivno čita Krležu[16], što je jasno i samo po sebi posle izranjanja izvesnih ratno-apokaliptičnih slika.

Mrcina ili oblak taj što se valja

razdrtog trbuha preko bodlja žica, malj taj

maljavi, obrastao i krv i dlake, mutno oko

što pogledom bez sjaja ko šibica što na suncu

kresne, i greške ovih reči nisu tama grešna bezizlazna

već prozor za novi pogled, nag čovek obmotan toplim

papirom boje krvavog mesa, ne zvrndaj, aveti,

ne osluškuj, niko ne dolazi.[17]

Jocićev nadrealizam više nije palacajuća energija koja ide u nigde, već stilska alatka koja ima svoju svrhu u pesmi, čime je čitava stvar možda samo malo podrivena. To su sada precizno usmereni bljeskovi koji možda i deluju kao non sequitur, ali Jocić je sada suviše stamen da bi svojim stihovima dozvolio (toliko) slobodna lutanja.

Besanica ili bes sanice, bes senice na grani

trajanja, bes stanice suvih stenica pustih vremena[18]

Životnost „izvornog“ Jocićevog nadrealizma je i dalje tu. Onaj konac koji kreće iz sabijenog klupka Sna ili biljke ovde se uvija u nekoliko čvorova, ali u isto vreme postaje deo nekog drugog klupka, koje stoji nasuprot onom prvom. Poput prvih poema i delimično poput Arastrata i Skrivenih svetova, Kurir na prozoru je mračna i ludovita ispovedna poezija, nekonkretna i egzistencijalna u isto vreme, čiji je nadrealizam samo jedan delić, a ne temelj. U srži, izvor i uzrok ovih stihova je gotovo bez sumnje nadrealistička „tradicija“ poslednjeg Mohikanca, ali za konačno ostvarenje te poezija Jocić ipak poseže za nekim drugim (modernističkim, neo/avangardnim) alatima, koji i priliče njegovim mnogim licima iz one pesme u Arastratima.

Posle ove zbirke, Ljubiša Jocić narednih dvanaest godina ne objavljuje drugu. Sledećom zbirkom, Mesečinom u tetrapaku (Ѕignum temporis) objavljenom 1975, Jocić (donekle) napušta nadrealizam i pridružuje se signalizmu, neoavangardnom umetničkom pravcu Miroljuba Todorovića. Godinu dana kasnije, Jocić objavljuje i Koliko je sati, takođe signalističku zbirku poezije, ujedno i njegovu poslednju[19]. Kako se ponaša Jocić unutar tog signalizma, jednog od mnogih pravaca kojima se priklonio ali jedini kojem je, pored nadrealizma, i deklarativno izrazio pripadnost?

Signalizam je prilično raznolik. Ne računajući njegov početni oblik, scijentizam, Miroljub Todorović nabraja nekoliko vrsta signalističke poezije: vizuelnu, kompjutersku, stohastičku, statističku, tehnološku, varijacijsku itd[20]. Svi ti poetski oblici podrazumevaju i nov stil i nov pogled na svet, koji se u nakraćim crtama svodi na prihvatanje naučnog racionalizma 20. veka[21] u koji spadaju i tehnološke inovacije poput mas-medija. Ukratko, osnova signalističke estetike je teorija informacija[22], i u smislu filozofskog pogleda na svet i u smislu konkretnog zalaganja za drugačije načine pisanja poezije, koji su anti-romantičarski u tolikoj meri da se jasnoća, originalnost i negiranje ideala Pesnika traže u jeziku nauke i mašina[23]. Od Jocića bi se očekivalo da je, posle mimikriranja gotovo svakog stilskog pravca od nadrealizma do neoavangarde, prihvatio upravo te stilsko-poetske zahteve signalizma, ali on polazi drugim putem, i signalizam prihvata u prevashodno kulturološkom smislu. Njegov stil se samo donekle menja. Postaje mimetičniji, jasniji, a teme se manje vrte oko ličnih, mračnih ispovesti a više oko različitih elemenata masovne kulture i potrošačkog društva kasnog kapitalizma. Todorović je jednom priliko izjavio da je iz okrilja signalizma proizišao i srpski poetski postmodernizam[24] – Mesečina u tetrapaku je (zajedno sa Koliko je sati). budući par ekselans zbirka signalističko-postmodernističke poezije, savršen dokaz za to.

Dakle, Jocićev pogled na svet u ovim poslednjim zbirkama je van sumnje signalistički, odnosno postmodernistički. On sada peva o vozovima, portabl-tuševima, prodajama, rasprodajama, proizvodima, kompjuterima, montažama, industrijskim kopanjima, plakatima, reklamama, kibernetici, ambalaži, šamponima i soliterima. Ali pesme se ne pevaju na isti, gorostasan način na koji se pevalo u Kuriru na prozoru. Jocićev jezik u Mesečini i tetrapaku je od strane kritike[25] okarakterisan kao „jezik tetrapaka“ ili „tehnološki jezik“, što će reći da je u pitanju veoma čist i jasan jezik sa minimumom ekstremizma, poetski jezik koji će ipak u onom prepoznatljivom Jocićevom kolažiranju dobiti mračniji i krvaviji prizvuk.

agresivno pile hibridno poludelo drugom

piletu kroz kloaku kljunom vadi creva

hraniš se tim ludilom i teladima iz inkubatora

opijanih pivom zatrovanog tkiva

bez sunca i kretanja

hibridni mladići i devojke fiksani i nadimljeni

marihuanom otupeli masiraju trbuh

zaglušujućom muzikom[26]

Samo će se ponekad u ove dve zbirke javljati signalistička igranja stilom i jezikom, ali ona nisu preovlađujući ton u Jocićevoj zbirci. „Velika i mala slova“, jedina Jocićeva pesma koju je Vojislav Despotov ilustrovao u Čekiću tautologije, svom kratkom pregledu „nove“ (neoavangardne, signalističke) jugoslovenske poezije, govori o jezičkoj, ili bolje reći grafičkoj invenciji koja se nedvosmisleno može povezati sa vizuelnom signalističkom poezijom i opštim temeljenjem na teoriji informacija.

može neko i da ne zna kako se šta piše i zato ne treba da piše

vaŽna je komUnikacija

svaki čovek malo ili mNogo Pismen ima šta da saopŠti

(...)

MOGU SE CELE NEKE REČENICE PISATI VELIKIM SLOVIMA

ili malim

tako bi se u ŠTAMPARSTVO UVELA NEKA VRSTA DIZAJNA I TO

SVAKAKO treba uraditi[27]

Donekle je slična i  „Niko nema prava da se igra sa smrću ili smrt se igra sama sa sobom“, odnosno „De Lux Niko nema prava da se igra sa smrću ili smrt se igra sama sa sobom“, dve gotovo identične pesme koje svojim položajnim varijacijama podsećaju na Kenoa ili Prevera, a koje mogu vrlo lako pripadati varijacijskoj signalističkoj poeziji.

Jasniji stil je, možda, okuražio Jocića da se sada češće bavi autopoetičkim stihovima. Kao što se već videlo, u pesmi o velikim i malim slovima vidi se njegovo zalaganje za vizualizaciju jezika. On još peva i o svojoj naklonosti prema odlomcima i „krnjavim knjigama“, čime predviđa paradoks informacione kulture 21. veka i loših posledica inflacije beznačajnih i polovnih informacija,  društvenih mreža, mikro-blogova:

voleo bih da gledam krnjave filmove da čitam

krnjave knjige kojima nedostaju stranice

kada bi moglo i da gledam krnjavu televiziju[28]

Možda najupečatljivija takva „(auto)poetska“ pesme jeste „Oglas-pesma“ iz Koliko je sati, koja je možda i najubedljivija u (naizgled) destrukciji romantičarskog ideala pesme i pesnika, kao i u opisu postupka koji će postati naročito popularan u konceptualnoj umetnosti i poeziji. Samo potpisivanjem nasumičnog oglasa Umetnik od njega čini umetničko delo – da li je u pitanju signalističke dekonstrukcija Pesnika-Tvorca, ili njegovo slavljenje, jer on samim svojim prisustvom (tj. potpisom) od trivijalnog teksta čini poeziju?. Sam izbor je, dakle, čin umetnosti. Drugi je taj da je u pitanju oglas, kratki oblik savremenog marketinško-potrošačkog društva, koji se svojom jasnoćom i konkretnošću izraza savršeno uklapa u signalističku estetiku (sve je ovo tako vorholovski, i ne čudi što se u Mesečini u tetrapaku nalazi nekoliko stihova koji se na Vorhola direktno pozivaju.

dovoljno je da uzmem jedan oglas i da ga

stavim u svoju knjigu

dovoljno je da sam ga izdvojio

dovoljno je da sam ga stavio u knjigu

dovoljno je da sam ga samo potpisao

i on postaje pesma[29]

Jociću, sa druge strane, nije problem da u takvim pesmama podriva i signalističke ideale poezije, one uspostavljene (i menjane) od strane Miroljuba Todorovića, ostavljajući svom neugašenom, buntovnom nadrealističkom duhu prostor u iracionalnosti pesme.

poeziju posmatra i ispituje nauka ali nauka

nije poezija

poezija  može sebe da ispituje i proučava

samo poezijom

poezija može da informiše ali nije informacija

(...)

poezija ne zamenjuje zbiljnost za maštu ona je

sama mašta sama zbiljnost[30]

Tim jasnijim i konkretnijim stilom Jocić piše i neke jednostavne linearne realije, gotovo stoprocentno mimetičke crtice poput onih u „Tuš portablu“, „Vozu“, ili nešto poetičnijim „Slapovima na Plitvičkim jezerima“ u Koliko je sati. Međutim, taj jednostavan stil – posebno kada ga uporedimo sa glomaznošću Kurira na prozoru – ne znači da Jocić u tim pesmama isključivo opisuje, bez ikakvog kulturološkog promatranja. Jocić će tako suptilno naginjati ka „svojim“ vizuelnim umetnostima, žaleći zašto u Beogradu više nema toliko plakata.

Mislim da je grad izgubio nešto od svog izgleda

to su bile džinovske slike koje su se stalno menjale[31]

Ali Jocić je neobičan signalista-postmodernista. Pored jezika tetrapaka, u Mesečini u tetrapaku imamo pesme koje su izrazom podsećaju na najkrupnije pesme iz Kurira na prozoru, njegove najintenzivnije zbirke. Imamo „Mesečinu u tetrapaku“, „Signum temporis“, „Ugasi svetlo“, „Ironično proleće“, pesme koje postaju manje ispovedne, a mnogo više počinju da se bave ljudskim duhom u vremenu kada se „i krv može kupiti i potrošiti“[32]. Jocić dobro opaža i morbidnim tonovima sliku potrošačkog društva, baveći se pritom i prirodom znaka, prepoznavanja, moralnosti i jedinstvenosti. To je svet gde se potrošaštvo dovodi do apsurda, istog onog kakvim su se nekada činile Jocićeve erotske igrarije u Pemi bez naslova.

Imam li na prodaju stare večeri

rasprodaja pogrešno zapamćenih melodija

zgažen puž plašljivog mog čula pipanja

promočeno vreme i posle osušeno i izbledelo

da se i ne poznaš da ne spoznaš u podrtoj vreći

pamćenja u jalovoj hronici svog života

šta je to požutelo šta je uvelo pod kučinama i trinjama[33]

Jocićev signalističko-postmoderni kulturološki osećaj ponekad će se izražavati i smislom za postmodernu umetnost, naročito u onoj pesmi gde će beogradske plakate držati za novostvorena umetnička dela novog kulturnog obrasca:

to su bile slike raznih slikara podsećale su

na Poloka Varhola Tapia Raušenberga

Džonsona

to su bili otisci mokrih stopala kiše i

zamazanih dlanova ulice odlomci i

otisci potrošačkog sveta (...)[34]

U jednoj drugoj pesmi, Jocić se prekorno obraća Timoti Liriju: psihologu, zagovorniku psihoaktivnih supstanci, anarhisti, kritičaru vlasti, borcu protiv opresivne vladavine, kontra-kulturologu, prazačetniku transhumanizma. Liri je skoro savršen prototip todorovićevskog signaliste u gotovo svakom pogledu. Jocić, kao i Liri, primećuje krvoločne tendencije kapitalističkog sveta, ali ne odobrava činjenicu da se Liri protiv toga bori, između ostalog, i drogama:

farmakološki „gangsteri su poslovni ljudi koji ulažu u

berzu naoružanja“ Timoti Liri nije droga

najbolja nada za svet nenasilja i sam si

se nazivao „pacifistom manijakom“ kad si udarao

i udarao u zvečarku ruke su ti otekle pred

mladom ženom i guruom slepi grč ubistva:

„Dosta dosta mrtva je“[35]

Jocić je, dakle, u signalizam-postmodernizmom uplovio svim bićem: sa jasnim poetskim stavom i pogledom na svet. Međutim, Jocić, bivši nadrealista i vizuelni umetnik koji nikada zapravo i nije prestajao da bude nadrealista i vizuelni umetnik. Bezbedno je zaključiti da se se Jocićev nadrealizam, to jest njegovi tragovi, završava sa Kurirom na prozoru, ali povremene kapi Jocićevog ludovanja iz dve poeme mogu se ponekad uočiti i u njegove poslednje dve zbirke – ako se stvari posmatraju iz određenog ugla, naravno. Iz takvog jedno određenog ugla, na primer, možemo iskopati jednu malu pesmu, (za Jocića) sićušan katren nazvan „Sanjarenje“, smešten u zbirci Skriveni svetovi, njegovoj poslednjoj objavljenoj; i ta pesma, opet iz određenog ugla, može se činiti kao njegova Bura, sladak oproštaj od jednog bivšeg pesničkog bića i lep naklon njegovim nekadašnjim sanjanjima, ostavljena usred vihora pesnikovog okretanja ka drugoj kulturi i drugoj poetici.

odlutaš u prazninu

i za čudo tamo nađeš i svet i sebe

iako ničemu ne možeš da daš ime

sve ima dušu[36]

Literatura:

Radomir Konstantinović, Biće i jezik 3, Beograd: Prosveta, Beograd: Rad, Novi Sad: Matica srpska, 1983.

Ljubiša Jocić, Izabrane pesme, Beograd: Srpska književna zadruga, 1981.

Singalizam: manifesti, studije, eseji i prikazi, http://signalism1.blogspot.com/.

---

[1]
             Radomir Konstantinović, Biće i jezik 3, Beograd: Prosveta, 1983, str. 297.

[2]           Isto, str. 302.

[3]           Izuzimajući možda mirniju poeziju iz njegove ideološke faze (Sumorna pitanja iz 1940, Krilato korenje iz 1952) i petparačke romane poput I sa tobom sama (1954) ili Drage Mašin (1958).

[4]
             „Estetizam [njegovih] stihova raste iz ove nemoći za konkretnost, iz ovoga razvejavanja konkretnosti: ako ima neke lepote u ovim stihovima, to je upravo lepota razvejavanja: konkretnost, tek naslućena, iščezava na samim svojim rubovima, rasplinjava se u poetičnosti nečega što je zadržano pola puta i što ostaje nedovršeno i neodređeno. To je poezija treperenja i neodređenosti“; isto, str. 305.

[5]           Ljubiša Jocić, Izabrane pesme, Beograd: Srpska književna zadruga, 1981, str. 47 (poema San ili biljka).

[6]           Isto, str. 57 (Poema bez naslova).

[7]           Isto, str. 58 (Poema bez naslova).

[8]           Đorđije Vuković čitav prvi deo svog predgovora Jocićevim Izabranim pesmama, nazvan „Autobiografija i poezija“, posvećuje upravo prilično čvrstoj vezi između pesnikovog života i onoga napisanog u Ljubavi i slobodi.

[9]           Isto, str. 62 (Poema bez naslova).

[10]          Isto, str. 77 („Ja“, U zemlji Arastrata)

[11]          Isto, str. 81 („Robijašnica pogleda“, U zemlji Arastrata).

[12]          Isto, str. 85 („Uzalud, uzalud“, U zemlji Arastrata).

[13]          Narativna podloga Arastrata ima veoma jake alegorijsko-nadrealne elemente. Arastrati su bele ptice koje uništavaju sve pred sobom, a njihova zemlja, Arastra, nalazi se negde u Vasioni. Lirski subjekat dolazi u taj prostor usred ničega i tu doživljava čudnovate preobražaje: metalizuje se, dehumanizuje, a neki delovi njegovog tela se premeštaju; isto, str. 28.

[14]          „Prethodne njegove knjige, s malim izuzecima, pokazivale su književno obrazovanog čoveka koji zna da napravi pesmu služeći se jednim od obrazaca poezije, a sada imamo zbirku u kojoj se raspoznaje njegov individualni stil“; isto, str. 31-32.

[15]          Isto, str. 102 („Pošteno si se borio“, Kurir na prozoru).

[16]          „U toj poslednjoj mojoj knjizi gotovo svaki red nastajao je posle dugog čitanja Krleže. Polazio sam od njegove jetke, britke, blještave reči, pre nego što bih stigao do njegove platinske poetske misli i slike. Išao sam ponekad dotle da bih prvo pisao pesmu na hrvatskom, pa je tek onda prebacivao na srpski. Čak su mnoge hrvatske reči i ostale, jer im nisam mogao da nađem ni jednu sličnu u srpskom, ni jednu krležijanske snage i sjaja“. Konstantinović navodi ovaj Jocićev citat u svom tekstu u Biću i jeziku prema: Nikola Drenovac, Pisci govore, Beograd: Grafos, 1964, str. 199.

[17]          Ljubiša Jocić, Izabrane pesme, Beograd: Srpska književna zadruga, 1981, str. 122 („Logor smrti“, Kurir na prozoru).

[18]          Isto, str. 103 („Ne pitaj za bestraga“, Kurir na prozoru).

[19]          Ne računajući nezavršenu zbirku Nulti čas koja je ostala u rukopisu. Đorđije Vuković je u Jocićeve Izabrane pesme uvrstio samo dve pesme iz ove „zbirke“: „Da vratiš se zar“ (prvobitno objavljena u Poljima, god. XXIV, br. 228, februar 1978, str. 4); i „Nulti čas 1980.“  (prvobitno objavljena u Književnoj reči, god. VII, br. 96, 10. mart 1978, str. 9).

[20]          Miroljub Todorović, Signalizam, http://signalism1.blogspot.com/2010/01/signalizam.html (prvobitno objavljeno u Internacionalnoj reviji Signal, br. 1, Beograd, 1970; i u knjizi Signalizam, Niš: Gradina, 1979).

[21]          „Nauka je sredstvo Poezije. / Nauka je proizašla iz Poezije. / Moderna fizika, hemija, matematika i biologija / tek sada pokazuju koliko je bilo veštačko / i apsurdno podvajanje Poezije i Nauke. / Ajnštajnova teorija relativiteta je pored / Pesme Nad pesmama, Plača Jeremijinog i / Homerove Odiseje najlepša pesma ispevana u / slavu čoveka. / E = mc² vrhunska metafora.“; Miroljub Todorović, Planeta, Niš, 1965, str. 68. Navedeno prema: Živan Živković, Poetika signalizma, http://signalism1.blogspot.com/2009/08/poetika-signalizma_22.html (prvobitno objavljeno u Živkovićevoj knjizi Signalizam: geneza, poetika i umetnička praksa, Paraćin: Vuk Karadžić, 1994).

[22]          Živan Živković, Geneza signalizma, http://signalism1.blogspot.com/2009/08/geneza-signalizma.html (iz iste knjige).

[23]          Kao primer možemo uzeti kompjutersku poeziju, koju Miroljub Todorović definiše na sledeći način: „Kompjuterska poezija nastaje u saradnji sa elektronskim računarom. Prema stepenu i načinu saradnje umetnika i mašine razlikujemo više metoda i vrsta ove poezije: bez završne intervencije autora, sa manjim ili većim intervencijama, vanmašinska kreacija na kompjuterskom jezičkom materijalu, pesnička kreacija na kompjuterskom jezičkom materijalu, kompjuterska vizuelna poezija sa programiranjem slova i znakova“. Navedeno prema: Miroljub Todorović, Signalizam, http://signalism1.blogspot.com/2010/01/signalizam.html.

[24]          Miroljub Todorović, Tokovi neoavangarde, Beograd: Nolit, 2004, str. 79. Navedeno prema: Dušan Stojković, Poetika signalizma, http://signalism1.blogspot.com/2009/08/poetika-signalizma_19.html.

[25]          Živan Živković, Geneza signalizma, http://signalism1.blogspot.com/2009/08/geneza-signalizma.html.

[26]          Ljubiša Jocić, Izabrane pesme, Beograd: Srpska književna zadruga, 1981, str. 163 („Pozdrav Timoti Liri“, Mesečina u tetrapaku).

[27]          Isto, str. 167-8 („Velika i mala slova“, Mesečina u tetrapaku).

[28]          Isto, str. 191 („O odlomcima“, Mesečina u tetrapaku).

[29]          Isto, str. 212 („Oglas-pesma“, Koliko je sati). Pesma je navedena u celosti.

[30]          Isto, str. 213 („Domovina“, Koliko je sati).

[31]          Isto, str. 161 („Beograd bez plakata“, Mesečina u tetrapaku).

[32]          Isto, str. 170 („Oko“, Mesečina u tetrapaku).

[33]          Isto, str. 156 („Ugasi svetlo“, Mesečina u tetrapaku).

[34]          Isto, str. 162 („Beograd bez plakata“, Mesečina u tetrapaku).

[35]          Isto, str. 164 („Pozdrav Timoti Liri“, Mesečina u tetrapaku).

[36]          Isto, str. 209 („Sanjarenje“, Koliko je sati). Pesma je navedena u celosti.