OPET FRAGMENTI O SIGNALIZMU

 

Ljubiša Jocić

OPET FRAGMENTI O SIGNALIZMU *

1

Signalizam je avangardni stvaralački pokret nastao u našoj zemlji sa ciljem da revolucioniše sve grane umetnosti, a prvenstveno literaturu i likovne umepšosti, unoseći nov način mišljenja i kreiranja, primeren elektronskoj i planetarnoj civilizaciji.

2

Umetnost tehnološke ere bitno se i kvalitativno razlikuje od svih ostalih, a posebno od umetnosti nastale tokom prethodne industrijske epohe.

12

Znak, slika, zvuk, novi jezici, novi oblici upotrebe jezika, njegovi ekscentrični i zaumni oblici, akcija, kibernetički podsticaji, mogućnosti delovanja hemijskim i farmakološkim sredstvima na svest, podsvest, kreaciju, sinteza više umetničkih grana, univerzalni simboli matematike i ostalih nauka, demistifikacija stvaralačkog čina, sinteza nauka i umetnosti, totalna i blogalna umetnost planetarne epohe — umetnost signalizma.

14

Biće signalističke umetnosti vidimo u svoj njegovoj kompleksnosti, otvorenosti, nedidaktičnosti i permaientioj revolucionarnosti.

(Miroljub Todorović — Ljubiša Jocić: Neke postavke signalizma, „Odjek“ br. 23, Sarajevo, decembar, 1975.).

U Une Saison en enfer Rembo je poglavlje pod naslovom Alchimie du verbe koje je mitski značilo sabiranje njegove književne karijere, definisao kao L'histoire d'une de ses folies. Čak i neko ko se nađe u iskušenju da ono što je opisano na ovim stranicama smatra ne toliko teorijom moderne umetnosti koliko istorijom jedne od njenih ludosti, neće želeti ili moći da zamišlja da umetnik našeg vremena odbacuje svoje avangardno iskustvo cela e'est passe pre nego što je u stanju da, zajedno sa Remboom koji je tada zauvek napustio avanturu poezije, kaže: Je sais aujourd'hui saluer la beaute. Izvesno je da Džejms Džojs nije bio jedini umetnik avangarde koji se držao zadatka epohe i obećanja svoje mladosti: „Želim da zagrlim lepotu koja se još nije pojavila na svetu“. (Renato Pođoli).

Ove su reči poslednje strnice Renata Pođolija u njegovoj knjizi Teorija avangardne umetnosti.

Mi ne možemo sa Remboom, koji je tada zauvek napustio avanturu poezije, da kažemo: „Znam danas pozdraviti lepotu.“ Više smo u situaciji Džojsa koji se držao zadataka epohe i obećanja svojoj mladosti: „Želim da zagrlim lepotu koja se još nije pojavila na svetu.“ Signalizam, to je naša akcija da se pojavi ono što se nikada pre nije pojavilo na svetu. Put ka nepoznatom, put ka onom što naslućujemo. Put ka jednoj novoj komunikaciji. Put ka razotuđenju čoveka, koga su njegova pospoljašena čula, reificirala, načinila objektom manipulacije. Ovlađujući svima medijima, želimo da ih pounutrašnjimo. Služeći se njima, a ne oni nama, mi želimo da u čoveku otkrijemo i same te medije kao unutrašnje sposobnosti čoveka. Elektromagnetski talasi našeg mozga, koji samo za sad 10% iskorišćavamo, u rukama sutrašnjeg čoveka, zašto ne već i današnjeg, učiniće ljudski mozak sposobnim za jednu potpuniju, a verovatno i drukčiju poeziju. I sam današnji jezik, proglašavan mrtvim, dobiće nove čari. Uostalom, signalizam sa ispitivanjem energije jezika od strane Spasoja Vlajića, već nam to i otkriva.

Signalizam ne održava obećanje svoje mladosti, on je mladost sveta koja obećava, obećanje same mladosti.

I vrlo je čudno, upravo i bilo bi vrlo čudno, kad bi se neko odlučio da govori o njemu cela c'est passe, u ovom trenutku kad bi se sa Remboom moglo da uzvikne: „Svetlost grmi, nauka galopira“. Signalizam je zaista grmljavina jedne nove poezije koja nadolazi, ka kojoj idemo ispruženih ruku u budućnost, već je osećajući kako izbija, varniči iz vrhova naših prstiju.¹

Ne treba nasedati jednoj modi, isprogramiranoj u tamnim predelima ovog sveta. Moderno je napadati avangarde.² Da li je još moderan „getsbizam“, Love story, fotografizam, obnova slike? — pitamo se okrećući glavu od te lepljive magluštine koja se širi iz manipulisanih medija: galerija, izdavačkih kuća, televizije, filma. Treba se čuvati, biti daleko od tih manipulisanih prostora. Zasuti ih ozonskom svežinom da se spreči to njihovo zatrovano zračenje.

Kako se „društvo obilja“ plaši svake svežine! Treba ih naterati da otvore prozore, ako neće, a oni neće, treba im porazbijati i prozore i vrata, sve te njihove ljušture iz kojih pružaju gramzive pipke u tkivo sveta, u kojem ima još metabolizma koji se odvija.

Signalizam samim svojim postojanjem razbija, sprečava to kancerozno tkivo da podivljalo raste. Mi ćemo u našim publikacijama, koje bi trebalo da imamo, početi bespoštedni obračun sa njima. Neka ne proglašuju lažne avangarde za prave, neka „Rimski klub“ ne pravi recepte za ceo svet, neka galerije prestanu da prave orgijaške predstave zaglibljene u fekalije pod firmom avangarde, neka policije potrošačkog društva i prave „nove levice“, „internacionale ludaka“, neka plaćeličke sale za snimanje muzike ne pretvaraju pesmu bunta u histerično zavijanje i mazohističko maukanje. Mi ih nećemo moći da sprečimo, ali ćemo ih razotkriti. Oni ne trpe rasvetljenje, rasvetu. Oni žive u mutnom i love. Da, oni love. Smetaćemo im da love.

Ali, ne samo to. Boreći se za što veću informisanost, mi ćemo im zadavati udarce. Svuda gde budemo stigli, oni tu neće moći da opstanu. Mi smo ponikli u ovoj klimi, koja je naša klima. Na našem terenu bićemo i dalje bezbedni, ma koliko smetali onima koji su pod tuđim uticajem mode da se progone avangarde. I sa uporištem na našem tlu, lejzerskim zracima seći ćemo sve što želi da ponizi čoveka, da ga dezavuiše u njegovom stvaralaštvu, u njegovom putu u napred, u njegovoj avangardnosti. Signalizam je još od svog početka imao takav uticaj, delovao je u mnogim sredinama van naše, nalazeći prijatelje među ogoša koje je njihova sredina gušila.

Tim žalosnije je što se već oseća i kod nas moda progona avangardi. Zar se ne može imati malo pameti, ili je moć mode takva da kad je i najbesmislenija, kad je i najpogubnija, probija tkivo i Jačih duhova. Moda često deluje kao epidemija. Mi ćemo biti ti koji će se postarati za vakcinu protivu takve epidemije. Naša igla biće oštra, a naš serum efikasan.

Ko može da negira avangardnost Đota, Dostojevskog, Braka, Pikasa, Remboa, Lotreamona, Kafke, Džojsa, Beketa, Mišoa, Masona, Mura; ne može se negirati Dada, nadrealizam, koji je ušao kao tradicija svega što se u ovom veku dešavalo u umetnosti; besmisao je izbrisati jedan prostor–vreme. Mnogi eksperimenti, mnoge retorte koje su iočetkom ovog veka započele avangarde, kao vrtoglavicu, kao ilinx, docnije su postali velika umetiička dostignuća. Polok je bio anticipiran u našim nadrealističkim beogradskim igrama, kad smo sedeći za kafanskim stolom kafane „Moskva“, uokviravali šare koje je priroda na mermernim pločama učinila.^** To je bilo još 1928. Rembo je govorio o zapisivanju groznica, koje je tek Mišo uspeo da ostvari i tekstovima i crtežima.

Tamo gde ima energije, ima kontradikcije, antagonizma, sistema, kaže u svojoj knjizi Tri materije Stefan Lupasko, a te energije ima najviše u avangardama.

I svako ko hoće u obračunu sa lažnim avangardama, sa lažnim levicama, „novim levičarenjem“, da se obračuna, sa pravim avangardama, sa najdragocenijim ljudskim vrednostima, sa signalizmom — neće moći. Jer signalizam radi na preobražaju umetnosti, uključujući se u razvojne tokove naše epohe koji idu tome da jednom svi ljudi umetnički žive.

^* U članku Signalizam kao fragment („Književna reč“, 9. jun 1976.) govori se o Beloj knjizi Milivoja Pavlovića kao plagijatu. Naime, da je Bela knjiga plagijat knjige Francija Zagoričnika Opus nič. Želimo da kažemo da se radi o dezinformaciji. Bela knjiga je zaista bela knjiga: u njoj nema nikakvih znakova, ona je sama znak, dok je Opus nič ispunjen brojevima, zapravo, njegove su strane numerisane, ali ne logičnim sledom brojeva, što ukazuje na bitnu različitost značenja te dve knjige.

... nema idealne avangarde, definisane romantično, nego je to pojava koja i sama evoluira sa društvenim strukturama. Dakle, i sam pojam avangarde evoluira paralelno sa avangardom... Umetnost u individualnom smislu je — ja to takođe verujem — prevaziđena. Mi idemo ka kolektivnoj svečanosti, ka učestvovanju čitavog jednog grada, čitave jedne zemlje čak, u totalnoj umetnosti. Sutrašnja avangarda praviće kuće, avione, autoputeve, međuplanetarne rakete: ona će oživeti ulice, ona će preuzeti na sebe slobodno vreme, popularne spektakle, javne svečanosti...“ (Dr Miloš Ilić, predgovor za knjigu Renata Pođolija Teorija avangardne umetnosti.

² „Kulturna avangarda je pluralizam stilova, ali jedinstvo htenja: da bude drukčije i bolje nego što jeste. Ništa tu ne pomaže 'ogovaranje' epohe i ogovaranje' sadašnjosti. Ne kaže uzalud Pablo Pikaso, odgovarajući u jednom intervjuu na pitanje o umetničkoj avangardi: 'Ha avangardu pucaju oni koji su pozadi nje, a nipošto oni koji su ispred nje.'„ (Isto).

^** U ovim igrama učestvovali su: Radojica Živanović — Noe (nadrealistički slikar), Mirko Kujačić (slikar koji sebe nije smatrao nadrealistom) i pisac ovih redova (saradnik nadrealističkog časopisa „50 u Evropi“). Docnije je jedan filistar fotografisao slične šare sa mramorne ploče i objavio ih u „Nemogućem“'kao svoj pronalazak.

(Iz knjige ''Ogledi o signalizmu'', Beograd, 1994)