SIGNALIZAM

Ljubiša Jocić

SIGNALIZAM

Setili bismo se zajedno sa Kuo Hai–em da su još stari tvrdili „da je pesma slika bez oblika a slika poema koja ima oblik“, da bismo mogli da kažemo da je signalizam prožeo slike — slikama reči, a slike reči — slikama.

***

Signalizam je Znak da treba probuditi Snove.

***

„Simbol čini od slike perfekciju nesvesnog neshvatljivim za logiku ali evokativnu za senzibilnost.“

***

Signalizam teži onome čemu se Marcel Proust nadao: „deo realan i nekomunikativan (nesaopštiv) nas samih, naći će jednom jednu veću saopštivost tog realnog a nesaopštivog“.

Na zamerke koje je Delacroix stavio prirodi „ Da je stavila pregrade između moje duše i one mog najintimnijeg prijatelja“, signalizam odgovara: donde dok ne bude pronađen jedan prirodniji govor nego što je to jezik.

***

Taine primećuje „kako ispred nekog pejzaža ne možemo da se uzdržimo a da se ne predamo postojanju misli koja kao da je prožela sve stvari i ujedinila ih“. Praveći analogiju sa elektricitetom, Fere je ingeniozno govorio o indukciji psihomotoričnoj. Signalistička body–art je načinila dosta eksperimenata u tom smislu.

Signalizam se služi grafikom vezujući je za Dekartova prva istraživanja — Dekart je učinio algebru vidljivom i upisao je u prostor, što se posle nazvalo — grafikom. Kako kažu oni koji su proučavali taj proces, Dekart je učinio da algebra „govori očima“. Grafika nam omogućuje da konstruišemo sve probleme, oni mogu da se prenesu u oblik, da se predstave slikom. Dekart je ustanovio da je to najbrži proces komuniciranja, da se tako može shvatiti brže, globalnije i preciznije nego idejama. „Funkcija njegovih krivih, vizualizirajućih spoznaja, varirajući ih u običnoj liniji, dopušta, uz to, duhu da obuhvati potpuno probleme, a da se prethodno ne gubi u sukcesivnim fragmentarnim pojavama mentalnog diskursa.“ U trenu „ceo skup kompleksnih spoznaja je konkretno shvaćen“. Ovome bismo dodali i mišljenje Paula Valeryja: „Grafika je sposobna za kontinuitet za koji su reči nesposobne, ona je iznad reči u smislu izvesnosti i preciznosti“ i sasvim se slažemo sa zaključkom Huyghea da „znak oslobađa misao“.

U signalizmu „razumljivo“ može da bude ponekad zamenjeno sa „opaženim“; to su znaci koji su slike, ne govore (sem očima) ali saopštavaju i opaženi su i nije potrebno da prođu kroz razumevanja da bi se izvršili, oni se izvrđuju kao refleksi. Da bi stali, dovoljan je znak STOP — nije potrebno razumevanje. U svojim istraživanjima signalizam ne preza da koristi imedijatnost znaka.

***

„Svako, kaže Mise, nosi u sebi jedan svet za koji ne zna i koji se rađa i umire u ćutanju“. I jezik poezije koji dodiruje te predele ćutanja i koji ponekad u njih prodire, nikad ne može da postane: samo to ćutanje, nikada da ga u potpunosti izrazi. Signalizam želi da prodre u te predele koji su do sada bili sačuvani samo za ćutanje emanacijom, telepatijom, još je sve u istraživanju... Vizualna poezija, body–art i drugi načini samo su jedan deo tog istraživanja.

***

„Umetnost, rekao je Berenson, uči nas ne samo da vidimo, već da budemo ono što jesmo.“ Da budemo ono što još i ne slutimo da jesmo. Signalizam ide preko svih granica kojim se čovek potvrđivao, jer da bi dostigao Jedno i Beskrajno, još nije izrazio ćutanja. A ta bezbrojna, beskrajna ćutanja su Jedno.

***

Govoreći o komunikaciji oseta i einfühlung–y, Rene Huyghe kaže: „U umetnosti kreacija se ne ograničava da organizira niti da učini da gledalac primi celinu prijatnih i uzbudljivih senzacija. Više od toga: kreacija je intuitivna komunikacija izvesnog unutrašnjeg stanja. Senzacija, tu, nije ništa drugo nego kontakt preko koga se vrši gotovo magijski transfer između jednog i drugog bića. Fenomen još mnogo teži za analizu.“ To je nešto od onog ćutanja koje pominje Mise, a na kome signalizam radi.

***

Signalizam je protiv entropije, protiv razaranja smrti, signalizam je za ljubav, rašćenje, subverzivnu kreaciju i kreativnu subverzivnost, za imaginaciju.

***

Signalizam želi kibernetiku za čoveka, a ne kibernetičkog čoveka koji sebe doživljava kao instrument uspeha, a svet vidi transformiran u robu. Sve programirano, paketirano, etiketirano, ambalažirano, kibertizirano, automatizirano, pravi mrtvog čoveka. Čovek stvar u svetu stvari je mrtav svet. Signalizam traži da sve što čovek proizvede, izmašta, služi tome da čovek opet mašta i opet proizvodi.

Signalizam hoće „da uđe svuda, da odgovori na sve“. Signalizam ništa ne prećutkuje, ne prelazi ni preko čega, on je negentropija, traži maksimalnu informisanost.

***

Signalizam želi da očisti umetnost razvijajući je. Kad se pojavila umetnost, čovek nkje ni znao da je to umetnost, stvarao je umetnost kao i svoj život. Mnoga „stvaranja“ danas nisu prava, naročito ona koja stvaraju veliki otpad, tako da guše prave tokove čovekove kulture. Signalizam, samim tim što razvija pravu kreaciju, čisti otpadne materije u najdubljim predelima čovekove psihe.

***

Dogma jezika stvorila je naš intelektualni oklop (i zato ništa pogrdnije nego za nekog reći: intelektualac). Mi se u taj oklop taložimo generacijama. Nije to oklop živog bića koje rastući čini da oklop raste, koji je njegova zaštita, njegov oblik življenja, bića. To je mrtav oklop u koji — da bi se i dalje tražilo — naše biće mora da se smanjuje, slično onim glavama koje na veštački način neki ljudožderi umeju da smanjuju. Da bi se taložili u taj oklop našeg jezika, morali su da se stvaraju uslovni refleksi tako pogodni za dresuru, ali ne za razvojnu misao: morale su naše ideje da se skvrče na uslovne reflekse, reči su gubile vezu sa našim bićem i dobijale su smanjena značenja, ukočena i ohlađena, pogodna za dresuru. I tako fetiši počinju da zamenjuju naša osećanja, ukamenjuju naše mišljenje, čak naše instinkte pošto su ih prethodno zatupili, i evo, umesto da se služimo rečima, jezikom, reči, jezik počinje da se nama služe kao nekim stvarima.

Oko nas se u tom procesu sve više stvara jedan duhovni otpad, otpad svega što je čovek. Mi smo prazna konzerva za prazne konzerve reči.

Da li se sa tim artefaktima, sa tim konzervama i mrtvom plastikom sa intelektualnog đubrišta možemo poslužiti kao svetiljkama koje će nas voditi kroz mrak kroz koji se probija čovek? Kako pronaći jedno istinitije življenje, manje opterećeno mrtvilom navika koje su se nataložile u nedostatnoj funkciji našeg diskurzivnog mišljenja, tog alata koji je istupljujući se tako istrošio naš jezik? Metajezik, slika, znak, grafika, gest, zvuk, i sve druge mogućnosti našeg dosadašnjeg izraza, komuniciranja, signalizam dovodi u pitanje, ali i sve to dovodeći u pitanje, a samo tako je i moguće, stavlja u nove, signalističke uslove, u uslove signalističkog shvatanja života, umetnosti, nauke, da se sve te ljušture, koje su se smanjivale i koje su nas smanjivale — razbiju.

Signalizam će tako postaviti pitanja, tako će sve te ustaljenosti dinamizirati iznutra, pokrenuće sve komunikacije svojom rukom, na svoju ruku, imaće hrabrosti da pokuša i ono, što bi se, i ne samo smanjenim glavama, učinilo nemoguće.

Na početku (ili) sad pri kraju, ili sad na kraju, napomenuo bih da je i u prošlim epohama bilo avangarde, uvek u vremenu previranja; u revolucionarnim, prevratničkim epohama, uvek je bilo tog subverzivnog duha koji je, rušeći stare vrednosti, u konvulziji stvarao nove vrednosti, konvulzivne lepote.

U ovom veku, ako idemo tako daleko do dadaizma, videćemo da je on pored negacija, imao i afirmisanje novih vrednosti, da je čak svoja umetnička istraživanja, svejedno zvali ih antiumetnička, tražio u integritetu revolucije kao što je to naročito bilo izraženo u njegovom delovanju u Nemačkoj.

Zenitizam je bio prožet revolucionarnim duhom koji je tresao ceo svet burama svog vulkanskog žarišta, koje je obuhvatalo tada trećinu sveta. I Ljubomir Micić ožarenog srca i gorućih usana peva:

Sunce se voza tek u lađama kitajskih žutih gomila kroz procvale parkove ruske revolucije i velikog okeana...

Louis Aragon, između dva rata u svojim pesmama uzvikuje: „Ura Ural!“, zbog čega ga progoni francuska reakcija.

Eluard iskiva svojim prozračnim prstima ubojite pesme velikog Otpora.

I mi ovde poneseni našom elektronskom epohom, želeći da slutnja o „globalnom selu“, da veliki san čoveka o bratstvu ljudi postane realnost, zajedno sa svim pesnicima sveta iznalazimo nove jezičke mogućnosti, da iskažemo tu potrebu čoveka za planetarnom komunikacijom.

(Iz knjige ''Ogledi o signalizmu'', Beograd, 1994)