OGLEDI O SIGNALIZMU LJUBIŠE JOCIĆA - Živan Živković

Živan Živković

OGLEDI O SIGNALIZMU LJUBIŠE JOCIĆA

Signalistička delatnost Ljubiša Jocića trajala je svega tri godine.

„Poslednji Mohikanac nadrealizma“, kako je Jocića nazvao Koča Popović, ili „renegat dadaizma“, kako Jocića i danas vide pojedini književni kritičari, prihvatio je signalizam u času kada se uverio da je klasično shvaćena poezija u stvari „govorenje napadnuto prazninom“, Govorenje, dakle, koje ne može da odgovori na zahteve „dolazeće epohe koja je istovremeno i ovde“.

Jocićevo uključivanje u signalističku teoriju i praksu događalo se tokom 1975. godine, kako se vidi iz njegovog Pisma upućenog Miroljubu Todoroviću, ili — što je u ovom slučaju još relevantnije — iz njegove zbirke signalističkih pesama Mesečina u tetrapaku, koja se te godine pojavila u izdanju beogradske „Prosvete“. ¹ Već naredne godine Ljubiša Jocić objaviće još jednu knjigu signalističke poezije — zbirku Koliko, je sati takođe u Beogradu, a do smrti (1978), u književnim listovima ugledaće svetlo dana još dvadesetak njegovih na signalistički način oblikovanih, pesama.

Neke od ovih pesama pripadaju zbirci Nulti čas, koja je ostala u rukopisu, ² a poema — po kojoj je ova zbirka dobila ime — objavljena je posmrtno u „Književnoj reči“ , ³ ali do sada nije privukla pažnju književnih kritičara, mada joj se ne mogu poreći izuzetne poetske vrednosti; štaviše, tom poemom i pesmom Da vratiš se zar Ljubiša Jocić je kao pesnik signalista i kao pesnik uopšte dosegao najviše tačke u svom obimnom i pola veka stvaranom književnom opusu.

Naporedo s poezijom Ljubiša Jocić je pisao i oglede o signalizmu, i u nevelikom periodu od 1975. do 1978. Godine objavio je jedanaest kraćih ili dužih zapisa; istovremeno, u koautorstvu s Miroljubom Todorovićem pisao je programsko–manifestne tekstove, bavio se kolažom i filmom i eksperimentima kojima je bio sklon od ranije. Posle Jocićeve smrti objavljeno je još desetak ogleda o različitim pitanjima signalističke poetike i prakse. ⁴

Još nešto valja primetiti: Jocićevu signalističku poeziju i esejispšku prožimaju iste ideje, ista poetička shvatanja, tako da ta korespopdentnost pesničkog (stihovnog) i esejističkog (proznog) iskaza pokazuje (1) s kolikim je entuzijazmom i revnošću ovaj pesnik nastojao da artikuliše i afirmiše signalizam kao jedan od mogućih „izama“ (i koji je, kao i svaki novi „izam“ nailazio na odbojnost i velike otpore u književnoj kritici) i (2) koliko je Jocićevo signalističko stvaralaštvo bilo osmišljeno, svestrano i celovito.

Ako se uzme u obzir činjenica da je Miroljub Todorović još 1965. Godine objavio Planetu, kao prvu knjigu signalističke poezije, i da je do Jocićevog uključenja u signalizam kao novu i autohtonu avangardu na prostorima srpske poezije i kulture, prošlo ravno jedna decenija, može se s razlogom pretpostaviti da je Jocić — ako ne pomno, ono bar en passant „osluškivao“ puls ovoga našeg „izma“, a nekoliko godina pre aktivnog učešća u njemu, to „osluškivanje“ bilo je intenzivnije. Ovu pretpostavku potvrđuje i maločas pomenuto Pismo upućeno Miroljubu Todoroviću 7. VIII 1975, kao i esej Sistemi signalizma, u kojem je Jocić pošao upravo od jednog citata iz Todorovićeve Planete, ali i drugi ogledi u kojima će se Jocić pozivati na radove osnivača signalizma.

Iz Jocićevih ogleda, osim toga, nije teško otkriti razloge zbog kojih je on prihvatio signalistički koncept umetničkog oblikovanja sveta našeg doba: stvaralački nemir — to svojstvo koje obeležava umetnike svih vremena — nije napuštao ni Jocića tokom čitavog stvaralačkog veka i signalizam ga je oplodio u poslednjim pesnikovim godinama života i rada; Jocićevi odgovori na signalističke izazove izuzetnog su poetsko/ekspresivnog i esejističko/diskursivnog dosega i bili su dragoceni signalizmu i u vreme kada su se objavljivali i danas su značajni kao književno–istorijska građa i „materijal“ na osnovu kojega će se jednoga dana pisati istorija srpskog pesništva od kraja šezdesetih do neke tačke koja će se već periodizacijski utvrditi.

Od svog prvog iapisa o signalizmu do tekstova koji su objavljeni posmrtno, Jocić je bio nepokolebivo uveren da se i u poeziji događaju revolucije i da su one neophodne kako bi se moglo ići napred. Savremeno — tehnološko doba, koje ubrzava sve procese, nalaže Gotovo munjevito preobražavanje svih vidova čovekovog fizičkog i duhovnog rada. Signalisti su, po Jocićevom mišljenju, pravovremeno shvatili ovaj nalog i izražavajući svoje vreme i zbilju („epohu koja je u znaku prelaza industrijske u tehnološku“) obraćaju se i vremenu koje će tek doći. Jocićevo uočavanje i razumevanje ove intencije signalističkih pesnika — da se delima komunicira i sa budućnošću — prisutno je u više njegovih eseja, inventivpo je kao i svako pesničko otkriće i podudara se s dimenzijom budućnosnog koja karakteriše sve istinske avangarde, odnosno, njena ostvarenja. Ta budućnosna orijentacija signalizma, ili njegova optimalna projekcija — da se poslužimo terminom koji je u upotrebu uveo Aleksandar Flaker — suštinsko je svojstvo raznovrsnih (u žanrovskom i oblikovnom pogledu) i polimedijalnih sigpalističkih dela_u a ogleda se više i potpunije u otvaranju novih prostora za stvaranje nego u samom činu osporavanja tradicije. ⁵

Signalizam se u te prostore uputio, najpre, revolucionisanjem jezika kao elementarnog medija pesme. U jezik signalističke poezije umešali su se i drugi „jezici“ — egzaktnih nauka, pre svega, zatim, formule i simboli, brojevi, znaci, slike, kolaži, predmeti — dakle, sve ono što čini materijalni i duhovni svet čovekov, sve što ima smisao i što, istrgnuto iz uobičajenog konteksta, može preneti poruku. Sve, tako reći, miože biti znak (signum) i u signalizmu sve je znak. U tom smislu Jocić veruje da je signalistička umetnost najuniverzalnija umetnost jer je i najdemokratičnija, a najdemokratičnija je — smatra on dalje — upravo zato što se obraća svima i što je svi mogu prihvatiti bez većih napora; jezičke, državne, nacionalne, religijske i sve druge granice — signalizam ne priznaje; signalistička umetnost hoće da bude planetarna umetnost. A ona će to biti, ubeđen je Jocić, i zbog toga što deluje podsticajno na sve tvoračke moći čoveka, što u čoveku budi potrebu za komunikacijom, podstiče i razvija imaginaciju jer izrasta iz sveta konkretne čovekove zbilje, a ta zbilja danas — čudesna je kao san. Jezik signalističke poezije jeste jezik same zbilje, otuda je i on čudesan i Jocić ga metaforički naziva „oniričkim jezikom svakidašnjice“. Zato ne začuđuje činjenica da je Jocić, govoreći o jeziku signalističke poezije, svoj prvi objavljeni tekst o signalizmu naslovio: „Znaci vezani za samu realnost“.

Smatrajući da je savremeno doba svoj najbolji izraz našlo u umetnosti koja podrazumeva „najsvestraniju ljudsku informisanost“ i koja se zasniva na tome da se u procesu informisanja ili komunikacije — ljudi međusobno i ljudi i artefakata — uključe svi mediji i sva čula, Jocić je u više eseja pokušavao da osvetli neke od stvaralačkih signalističkih metoda, ili, pak, da odgovori pa neka pitanja koja je signalistička praksa nametala kako svojim tumačima, tako i najširoj publici, a posebno savremenim pesnicima. Tako će, na primer, Jocićevu pažnju privući body–art (umetnost tela) kao vid „aktivne“ poezije bez upotrebe reči, odnosno, jezika: pesnikovo telo postaje medij, jezik pesme i Jocić je, izražavajući vlastite nazore o poeziji ovoga tipa — i pesnički egzaltiran ali i kritički oprezan: signalistička umetnost tela nešto je drugo, drukčije, nespojivo sa onim što se u potrošačkom društvu dešava — nespojivo sa „upotrebom“ tela koja se pod velom umetnosti javno prikazuje u pornografske, egzibicionističke i voajerske svrhe. Moralno–socijalni podteksti — koji se naziru kao fon na kojem Jocić promišlja body–art, redovni su činilac (pr)ocenjivačke metode signalističkih ostvarenja u esejistici ovoga pesnika, a ovu metodu, osim u esejima Signalistička umetnost tela i Nago telo kao savremeni masmedijum, primeniće posebno uspešno u onim ogledima u kojima se prepoznaju i blago–polemičke intonacije upućene onima koji su kratkovidi ne samo za uočavanje budućnosne dimenzije u signalizmu nego i za ovovremena kretanja u umetnosti i disciplinama koje je proučavaju.

Razumevajući i ljudsko telo, kao „opštilo“ i kao jedan od mogućih znakovnih sistema, Jocić je dograđivao viđenje nekolikih signalističkih, prevratničkih ambicija, a najpre onu da se jezik savremene poezije mora učiniti „prozračnijim“.

„Prozračenje“ jezika, o čemu je detaljnije pisao u ogledu Signalizam i jezik, bilo je, između ostaloga, i vidljivi znak demokratizacije poezije, odnosno, rezultat signalističkih napora da se poetsko delo tako oblikuje kako bi omogućavalo što neposredniju komunikaciju, tj. „međusobno čitanje misli“, kako Jocić kaže. To „prozračenje“ jezika jedno je od konstituenasa imanentne signalističke poetike i sastavni je činilac svih signalističkih metoda, a Jocić ga uočava i u likovnosti reči kaja se osamostaljuje (vizuelizacija jezika u vizuelnoj i konkretnoj poeziji), u body–artu, primeni formula egzaktnih nauka, žargona, stereotipnih reklamnih fraza, itd.

Svoja uverenja da je jezik tradicionalne poezije istrošen, ograničen za totaliu ili neposrednu komunikaciju pesnika i čitaoca i da se mora „prozračiti“ u ime demokratski orijentisane umetnosti današnjice, tj. „dolazeće epohe koja je istovremeno i ovde“, Jocić je potkrepljivao i vlastitim stihovima. Tako, na primer, stihovi iz programski intonirane pesme Pesnik, pojašnjavaju neke njegove, možda samo uzgred saopštene eksplikacije u esejima, kao što je ona o statusu pesnika (umetnika) danas, tako i ideje o vazda aktuelnoj problematici funkcije poezije u daljem civilizacijskom hodu čovečanstva:

Pesnik ispituje i saopštava pojave koje se javljaju
na prelomu industrijske civilizacije u naučnu
pesnik naslućuje vreme kada će svi ljudi živeti umetnički
i pomaže kolektivno usvajanje angažmana

..........................................................

pesnik u svojoj čađavoj sobici večnosti svestan je da
njegova pesma nije finalni produkt u planetarnom
prostoru
pesnik defetišizira manipulaciju
pesnik je pesnik da bi poeziju stvarali svi
a ne niko. ⁶

A stihovima pesme Leš obilja truležom se šminka, iz zbirke Koliko je sati, Jocić će argumentovati svoje neprihvatanje pojednostavljeio saopštenih estetskih polazišta - Dragoša Kalajića o telesnoj umetnosti i ginekokratiji, a istovremeno će — na širem planu posmatrano — raskrinkavati lažnu avangardu od signalizma:

lažna avangarda sa njenim kompleksima neurozama
psihozama paranojom i svima ostalim mentalnim
oboljenjima
nije potekla ni iz kakvog ginekokratskog principa
razlozi za sva truljenja nalaze se u malim
imperijalnim prljavim ratovima eksploatacijama
čoveka od čoveka tautologiji tradicionalizma
nacionalističkom besu rasističkoj diskriminaciji
prava avangarda je protiv celog tog sveta i njegove
AVANGARDE
protiv pomodne konsumentske avangarde obilja
lešine koja se agresivno truležima lorfa.

Ovo raskrinkavanje lažne avangarde, započeto u ogledu Ponovo povodom signalizma, u dobroj meri sociološki zasnovano, nastaviće se i u esejima Opet fragmenti o signalizmu, Signalizam kao neminovnost svog vremena, itd.

Posmatrana u kontekstu savremenih tumačenja ili teorijski temeljno zasnovanih preocenjivanja avangardnih manifesta i ostvarenja, Jocićeva zapažanja o signalizmu uklapaju se u opšte prihvaćene modele promišljanja avangarde danas, tj. u modele koji kao jednu od težišnih relacija za tumačenje avanardnih fenomena postavljaju relaciju socijalne revolucije — avangarde. U Jocićevoj ličnosti, u ovom smislu, našao se pesnik koji je, na svoj način bio učesnik i svedok avangardnih pokreta u međuratnom periodu (istorijska avangarda) i pesnik–esejist koji će nakon Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije podržavati pesnike–prevratnike upravo iz uverenja da socijalne revolucije moraju imati svoj pandan u umetničkim kretanjima, tj. avangardu koja nije ništa drugo nego revolucija u umetnosti. Pozivajući se ne samo na teorijske postavke Hegela, Marksa, Lenjina, Frojda, de Sosira, nego i Barta, Hajzenberga, Lensana, Kajoa, Markuzea, Fukoa, Planka i Openhajmera, Jocić je u najopsežnijim ogledima o signalizmu pisao kao o pokretu koji je bio „neminovnost našeg vremena“ i koji ne samo na našim kulturnim prostorima uspeva da ostvari ono što su postizale i pojedine istorijsko–avangardne struje: da izgradi vlastiti metajezik i time omogući maksimalnu komunikativnost svojih ostvarenja i najšire publike.

Usput, Jocić je izuzetno dobro osećao duh našeg vremena, pomeranja na vrednosnoj skali do kojih je dovodila potrošačka kultura, koja se nezadrživo širila sa Zapada i na koju nisu ostala imuna ni socijalistička društva. Jocić će, povodom signalizma, lucidno a anatomski preciznim potezima razotkrivati lažne avangarde kao nasilje u umetnosti današnjice i dokazivati da je i njihov predmet u stvari samo nasilje, što istinske avangardiste još više angažuje u borbi za humaniji svet i plemenitiju umetnost.

Nasiljem se služi i prava avangarda, ali to nasilje, taj destruktivni odnos prema istrošenim vrednostima i izražajnim sredstvima prošlosti, ima suprotni predznak: avangardisti se odnose rušilački prema akademizmu, stvaralačkoj uniformnosti, automatizmu oblikovnih postupaka. O tom „dvostrukom“ karakteru avangarde danas — borba protiv nasilja i otuđenja i primena „nasilja“ kao metode ne samo u toj borbi nego i u samom stvaralačkom činu, Jocić u ogledu Ponovo povodom signalizma, kaže: „Avangardni umetnik, avangardna umetnost, najzad, svaka prava umetnost samo je prividno po svojoj strukturi ambigna, s jedne strane istinita i revolucionarna, a sa druge strane zaražena od onoga protivu čega se bori, tako da pored svoje krvi u venama, nosi u svojim porama zatrovanu krv neprijatelja. I ponekad, ta spoljnja, tuđa krv, prodre u vene zdravog organizma, da se proglasi krv same revolucije, da se proglasi za ono što ona nije. Iz takve, tuđe krvi revolucije, može da izbije pasilje i ogoljena destrukcija, ljuti otrov neprijatelja. Svakako da ova naša istraživanja nisu dovoljna, da je problem mnogo dublji nego što se može ispitati u jednom kratkom tekstu i samo od jednog čoveka. Nasilje u avangardi ostaje za nas otvoreno pitanje, jer po našem mišljenju, nasilje i avangarda su inkompatibilni. Samo, ovo nasilje u avangardi, koje smatramo tuđim, nema nikakve veze sa nasiljima lažne avangarde koju kapitalističko društvo samim svojim bićem uzrokuje i održava. Što se tiče Bunjuela iz nadrealizma koji je između raznih stvari nasleđenih iz romantizma, nasledio i morbidiju, stvar je jasnija. Pored jednog opšteg posmatranja, trebalo bi ispitati i svaki slučaj posebno...“.

Ove, nesumnjivo pronicljive i empirijski proverljive konstatacije Ljubiše Jocića, potkrepljuje jedna njegova, dobro formulisana opservacija signalizma, a dubinu te opservacije mogao je doseći samo pesnik: „Signalizam stoji ponekad prema našoj epohi dvosmisleno. Čini mi se da signalizam gleda na sve što se dešava istovremeno kao da je to i nešto prošlo i davno prošlo, i kao da to tek nastaje. U stvari, da se sadašnjica pojavljuje i kao prošlost i kao budućnost. I čini mi se da u toj dvosmislenosti i leži mogućnost i misija cignalizma da naše vreme najautentičnije emitujemo tamo gde nema ni smrti, ni života, ni vremena, što se ne može nikada saznati, već samo intuicijom naslutiti.“

Činjenica da signalizam nije primljen s dobrodošlicom u kritičkoj javnosti, Ljubišu Jocića nije ostavljala ravnodušnim, ali ga nije preterano ni iritirala; kao „doživotni“ avangardist, dobro je znao da progoni avangarde iz jedne kulture nije neobičnost nego, tako peći, ono na šta je avangarda računala, i zato je, više uzgred i u duhu programa, govorio o tome šta signalizam preduzima da svoje legitmno pravo ostvari u kontekstu srpske književnosti poslednjih decenija. Jocića je, što je i razumljivo, više fascinirala razrađena stvaralačka „metodologija“ pesnika signalista, pa i poetički zaokruženi nazori Miroljuba Todorovića. U tom smislu, u više ogleda, Jocić se bavio konkretnim pitanjima poetičke i poetske prakse signalizma, nastojeći da vlastitim iskustvima unapredi i jednu i drugu.

Za poetiku signalizma (onu poetiku koju će izvesti tumači) nesumnjivu vrednost imaju Jocićevi tekstovi Signalizam i Signalizam II, u kojima, će se susresti karakteristične programsko–manifestne stavke, ali i fragmenti širokog, asocijativnog dijapazona i gde će se ovaj pesnik i esejist uputiti u nova ocenjivanja pesničkog iskustva i prošlosti i sadašnjosti.

Parafrazirajući jednu misao Marsela Prusta, na primer, Jocić je tačno uočio da je signalistima pošlo za rukom da saopšte u svojim delima i ono što je do sada bilo nesaopštivo, a filtrirajući i rezimirajući brojna saznanja iz najrazličitijih disciplina (kroz koja se, kao i svaki esejista, „slobodno“ kretao), slikovito je predstavljao nužnost i revolucionarnost vizualizacije jezika u signalističkoj poeziji, poredeći je kao zahvat sa „podvigom“ koji je načinio Dekart kad je algebru učinio vidljivom (primenom grafičkog predstavljanja brojčanih vrednosti).

Oslobođenje pesničkog jezika od „jezičke dogme“ (koju ne uslovljavaju samo „Gramatičari“ nego i svi oni koji se jezikom služe, a to znači i pesnici!), na čemu su intenzivno radili signalisti, a Miroljub Todorović posebno — Jocića iskreno raduje: „Signalizam je protiv entropije“ — kaže Jocić „protiv razaranja, smrti, signalizam je za ljubav, rašćenje, subverzivnu kreaciju i kreativnu subverzivnost, za imaginaciju“, a „subverzivna kreacija i kreativna subverzivnost“ najpre su se dogodile u domenu jezika.

Ovi procesi razgradnje jezika kao medija i kao znakovnog sistema — započeti doista u dadaizmu i nadrealizmu — u signalizmu su imali drukčije socijalne i književno–istorijske pretpostavke, a to znači i efekte. Jocić je u pravu kad kaže da su ovi procesi započeli u „retortama“ istorijske avangarde, ali greši kad smatra da je za savremene stvaraoce važno da znaju da je neko te „retorte“ pre njih imao u rukama. Savremeno doba, u znaku kibernetike i elektronike — što više puta i sam Jocić ističe u svojim ogledima pa i u poeziji — tehnološko doba, dakle, koje se razlikuje od industrijskog koje je bilo fon za Dadu ili nadrealizam, zadržalo je mnogo šta iz prošlosti, pa i te „retorte“ o kojima Jocić metaforično piše — no, supstapce koje su se u tim posudama našle u naše vreme — drukčije su, drukčiji su procesi koji se u tim posudama vrše, drukčiji su „katalizatori“ koji te procese „motivišu“ ili pospešuju.

Jocić je, naravno, signalizmu prilazio čista srca i s verom da signalizam može u mnogom pogledu nadgraditi sve ono što su ostvarile istorijske avangarde; štaviše, da je dorekao mnogo šta što je u tim avangardama bila maglovita slutnja, na jezičkom planu, naročito. Jocić, međutim, nijednom nije imenovao karakteristične signalističke vrste, kojima je jezik bio osnovni oblikovni materijal (stohastička i aleatorna, kombinacioia ili varijaciona poezija, tehnološka ili ready–made poezija), ali je neke od ovih žanrova i sam pisao; eksplicitno pominjao je poeziju šatrovačkog govora, pišući o knjizi Telezur za trakanje Miroljuba Todorovića, a i sam je — u dvema objavljenim knjigama i u pesmama koje su do sada ostale razasute po književnoj periodici — uspešno pisao i „tehnološke“ pesme i stohastičku i fenomenološku poeziju, dok je o nađenoj (ready–made poeziji) ostavio traga u Oglas pesmi, na primer.

Magija elektronike, koja snažno obeležava naše vreme i koju je osnivač signalizma Miroljub Todorović doslovno kao temu i kao postupak uveo u poeziju, nadahnjivala je i samoga Jocića. Ljubiša Jocić je bio doista siguran da pre signalizma nije bio moguć „potpuniji transfer između jednog i drugog bića“ i da je nužnost mutacije čoveka bila i nužnost mutacije poezije. Za njega nije bilo dilema da li u pesnički rad i u svet poezije uključiti sve ono što je u tekući život i u produkciju materijalnih dobara unela elektronika ili kompjuter. Za njega nije bilo ništa čudno što će signalisti posegnuti za iskustvima savremene fizike, nuklearne fizike i astrofizike, hemije i biohemije, jer to posezanje nije bilo ništa manja jeres od one koju je poezija vekovima upražnjavala, eksploatišući mit ili istoriju, na primer. Zato je Jocić u pojedinim esejima nastojao da sistematizuje signalistička pesnička iskustva, da ih podvede u sistem (eseji: Sistem signalizma, Signalizam i tri materije psihe), preuzimajući slobodno postavke Stefana Lupaska, mada se one tiču oblasti koje nisu u bliskoj vezi sa heurističkim disciplinama, a još manje sa umetnošću i poezijom.

Neopterećenost ranije uspostavljenom dihotomijom nauka — umetnost, a sa druge strane, uveren da su pesnici oduvek sintetizovali sve ono što je plod ljudskog. duha, Jocić je i kao esejist bio pesnik, i onda kada je defššsao određen pojam — bila je to pesnička „definicija“, i onda kada je „pravdao“ ovaj ili onaj signalistički zahvat — to nije bilo „pravdanje“ nego konstatacija kojoj je prethodila „ekspertiza“ i koja ima pokriće u dosadašnjoj istoriji književnosti ili umetnosti; najzad, Jocić je bio pesnik i kada je u svojim tezama (ili u ilustracijama za njih) ponavljao samoga sebe (takvih ponavljanja u njegovim esejima ima nekoliko), jer i ta „ponavljanja“ znak su pesničke, a ne racionalizovane ili scijentizirane svesti.

Jocićevi eseji su kolaži, i onda kada su pisani sa ambicijom da se metodološki jasno i čvrsto utemelje i objasne određeni problemi (Signalizam i tri materije psihe), odaju pesnika široke kulture, velike načitanosti i neograničene igre duha i reči. Bez većih napora, na primer, on će dovoditi u vezu postavke savremene fizike sa onima koje se tiču antičkih mitova, rezultate lingvističkih istraživanja s porukama iz savremene psihoanalitičke prakse ili teorija o održanju energije. Nad teorijom i nad tajnama elektrona, koji — kako tvrde fizičari — ima dvostruku prirodu, Jocić će probdeti mnoge časove, kao i nad brojčanim vrednostima glasova kojima se i kao fizičar i kao pesnik, bavio Spasoje Vlajić. Neće Ljubiši Jociću biti strane ii „metafizičke“ vizije čoveka i poezije (ogled Okeanska vizija), koje nisu više samo jedna od čovekovih utopija jer se utopije u naše vreme sve brže ozbiljuju. Jocićev san je bio da se sve ono što postoji van čoveka „pounutrašnji“, i signalizam je u tom pogledu mnoge „stvari“ iz tzv, „objektivnog sveta“ pounutrašnjio, očovečio; ono što je ostalo kao potencija i što očekuje da se aktuelizuje, jednoga dana će se i dogoditi: poeziju treba da pišu svi, a ne niko — poručuje Ljubiša Jocić, u ime svih signalista i humanista. Treba mu verovati.

Novi Beograd, februar — maj 1987.

¹ O ovoj, kao i o drugoj zbirci signalističke poezije Ljubiše Jocića, pisao sam u radu Signalistička poezija Ljubiše Jocića, „Zbornik radova Pedagoške akademije za obrazovanje vaspitača predškolskih ustanova“, Beograd, br. 10,1986, str. 87–98.

² Nulti čas, kao zbirku koja je ostala u rukopisu, pominje i Đorđije Vuković u tekstu Ljubiša Jocić, „Ogledi o srpskoj kljiževnosti“, „Nolit“, Beograd, 1985, sgr. 174–206.

³ Poema je objavljena povodom pesnikove smrti, „Književna reč“, Beograd, god. VII, br. 96,10. mart 1978, str. 9.

⁴ Bibliografski podaci o Jocićevim ogledima, uza sve druge napomene, dati su u Belešci, na kraju ove knjige.

⁵ O terminu Optimalna projekcija, vidi članak Aleksandra Flakera, u Pojmovniku ruske avangarde, t. I, izd. Grafičkog zavoda Hrvatske i Zavoda za znanost o književnosti, Zagreb, 1984, str. 107–115. Ur. A. Flaker i D., Ugrešić.

⁶ Mesečina u tetrapaku, „Prosveta, Beograd, 1975, str. 38–39.

(Iz knjige Ljubiše Jocića ''Ogledi o signalizmu'', Beograd, 1994)