SISTEMI SIGNALIZMA

Ljubiša Jocić

SISTEMI SIGNALIZMA

Lava je pokuljala u vidu gejzira

Sličnih prolećnim cvetovima,
U prvi mah preplašen žestinom
Kasnije sam duboko uživao
U ovim vatrometima zbunjene Materije

(Miroljub Todorović: Planeta)

Signalizam uključuje u svoja istraživanja planetarnog, novog jezika (da li će to biti emanacija, neko ovladavanje najdubljim slojevima ljudske psihe pomoću biohemije, ovladavanje spiritualnošću elektrona, osvećenje molekula, energije i svake ćelije, ili nešto drugo u tom smislu, ali svakako u tom smislu), sve ono u čemu je treperio istraživački duh čoveka otkada čovek postoji. Etnologija, prastari motivi i prastari oblici raznih prvobitnih zajednica čoveka; psihoanaliza, molitve, verska i svetovna pevanja, totemi i tabui, fetiši i čini, sve to signalizam istražuje, pored takozvanih egzaktnih nauka, fizike, hemije, biohemije, kibernetike. U ta istraživanja ulazi i ispitivanje svih umetničkih tvorevina otkako je čovek nastao, uključujući i najsavremenija istraživanja semiologije, semantike, hermeneutike i onog lingvističkog materijala kojim se ove discipline bave.

Treba naglasiti još i to da se signalizam izuzetno bavi i avangardama, da istražuje po njima i da mnoge eksperimente započete sada ili ranije u njima, sada u smislu novih avangardi, ranije u smislu onih koje su već prošle, ispituje na svoj način, ulazi u njih i daje im nov, svoj smisao i obogaćuje ih, što znači menja svojom praksom. Treba naglasiti i to da signalizam želi da se izdvoji od dosadašnjeg stanja avangardi, da on u svom procesu čak predstavlja i negaciju izvesnih karakteristika prošlih avangardi.

Razlikovanje signalizma od drugih avangardi prošlog a i sadašnjeg vremena, razumljivo i od lažnih avangardi koje su se u poslednje vreme toliko zbog komercijalizacije i reakcionarnih manipulacija namnožile, ne može se kazati jednom reči, već se mora pogledati signalistička praksa, upravo oni eksperimenti i ona interesovanja koja ona pokazuje za pojave uključujući se u njih. Zato treba strpljivo posmatrati šta signalizam radi, da bi se uočilo sve ono što ga čini, i što ga čini avangardnim i različitim od svih drugih avangardnih dojava. Signalizam je proces, i samo se kao takav može posmatrati, a pri tom treba kao u svaki sistem ulaziti postepeno, ići od kontradikcije do potencijalizacije, i pažljivim apstrahovanjem videti sve činioce, razumljivo u procesu, a ne statično, koji ga čine.

To znači da se signalizam ne može odrediti jednom za uvek, i da se može u jednom članku, pa ma koliko bio on veliki, sve o njemu reći. Izlaganja koja će slediti, ma koliko izgledala i kao definicije, samo su proces našeg objašnjavanja signalizma koji je i sam stalno u procesu. Ne znači da ćemo moći da iscrpemo jednu njegovu etapu, neku pojavu bilo kojim objašnjenjem, ne samo što je ona u kretanju, nego zato što smo se toliko puta već uverili u objašnjenjima da "stepen posmatranja čini pojavu". Ne ostaje nam ništa drugo nego da krenemo tim stepenicama na kojima nas treba pratiti, ako se želi da dođe do informisanosti više nego do nekog potpunog razumevanja. Krenimo.

Signalizam se služi jezikom, veruje u njegovu mogućnost da obuhvati nešto od hegelijanske i poetske misli, ali nikada tako da ne bi bila izražena njegova nedostatnost, naročito uzbudljiva u poeziji, koja stalno negira jezik kojim se služi, a koja se posle njegovog razbijanja opet nađe u njemu, kao sistem sistema. Međutim, signalizam ne samo da razbija jezik kojim se služi, već on, služeći se njim želi da izbegne da bude uhvaćen u mrežu novog sistema koji je on u svome antagonističkom kretanju sam načinio. On hoće da se čovek svojim totalnim bićem uzdigne do jednog jezika u kome jezika ne bi bilo, u kome bi on bio više čovek, jer bi se odvojio od onih stanja jezičkih entropija koje ga alijeniraju.

Nauka je utvrdila "da misao i govor nisu nerazlučivo, organski i funkcionalno" tako spojeni da čine nerazdeljivu celinu. Zapravo, da bi sa prestankom jezika, sa njegovom smrću, umrlo svako rasuđivanje, svaki psihički život čovekovog bića. To je primećeno prilikom ispitivanja afazije. Utvrdilo se da "postoje dve zone koje upravljaju, komanduju konceptu i, takođe, zone smeštene na drugom mestu u korteksu, koje komanduju, upravljaju verbalnim mehanizmom". "Pentfield prekida (kaže Stephane Lupasco u svojoj knjizi Les trois matieres) parališe naizmenično jednu pa drugu zonu. Pokazujući pacijentu neki poznati predmet, pacijent zna šta je to, i čemu služi, ali ne nalazi reči da bi ga označio. Obrnuto, on poznaje i izgovara ime, ali ne zna više šta taj predmet označava."

Svakako da te dve zone, specijalizujući se, dovode do rascepa totaliteta psihičkog života, i signalizam traži mogućnost jednog totalnijeg sistema komunikacije, možda neku vrstu emanacije, koji bi omogućio da svaka ćelija, da i svaki atom, da i svaki elektron emanira svoju spiritualnost.

Malarmeova postavka o nedostatnosti jezika, koju su mnogi prihvatili, a Rolan Bart i Markuze naročito naglasili, pa i Mišel Fuko proučavao, jedna je od tema koju je i signalizam već ranije razmatrao. Tu nedostatnost su i mnogi umetnici osećali iako to nisu izražavali. Najzad, svaki umetnik je uvek to osećao. Razlog što Leonardo nikako nije smatrao Mona Lizu završenom, treba tražiti u osećanju nedostatnosti slikarskog jezika. Balzak u Nepoznatom remek-delu, tretira taj problem. Njegov slikar, težeći sve potpunijem izrazu, kao da prolazi kroz sve faze slikarstva, od realističkog, impresionističkog, sve do apstraktnog, ide sve dalje i dalje, dok ne prevaziđe jezik slikarstva uopšte. On stiže do nulte tačke slikarskog jezika gde ga raspršeni spektar boja najzad dovodi do bele slike, do koje će doći mnogo docnije Maljevič.

Ali i posle Maljeviča, i posle Nepoznatog remek-dela, jezik slikarstva o svome iščeznuću govori opet jezikom slike, kao što i poezija govori o svojoj smrti opet jezikom poezije. I signalizam usvaja taj proces, i ne napušta ga ni posle toga kad se kaže da je umetnost u svojoj celokupnosti udarila u plafon, istražuje tom samom umetnošću kako će da se prevaziđu svi upotrebljeni do sada jezici, u uverenju da je i to jedan od načina da se zbog tog stanja stalne nedostatnosti, najzad, isprovociraju novi jezici koje signalizam iščekuje i na čijem dolasku radi.

Signalizam ima svoje shvatanje vremena kad je u pitanju umetničko delo. Svakako, Pikaso je dobar primer za naše shvatanje vremena. On se inspirisao pećinskim bikom, ali je njegov bik bio njegov. Znao je da se altamirski bik ne može imitirati, ni ponoviti. Velaskezove Menine bile su neponovljive, kao i doba u kojem su nastale. One su ostale da zrače večno svojom lepotom koja se ne može ni imitirati ni ponoviti, ali se njihov sjaj može mutirati. I to je Pikaso učinio. Može se njim, tim sjajem, tom energijom, probuditi nova lepota.

Signalizam je u stanju da načini svoje "menine" i od svega što se ovog časa kreće, silama heterogenosti potencijalizacije će aktuelizirati što nije ni slutio da postoji u sistemima body-art ili vizuelne poezije, i stvoriće takva ispitivanja tela i vizuelne poezije o kojima se nije dotle znalo. Aktueliziraće ono što je bilo skriveno, čija se snaga nije ni slutila, a koja je čudesna kao i snaga jezgra atoma.

Signalizam ima i svoj odnos prema mašinama, drukčiji nego što se imao u prošlosti. Izjava Majakovskoga: "Naš Bog je trka, a naše srce doboš", ili Marinetijevo poređenje – šta je lepše: Nika od Samotrake ili automobil – samo su znaci dečjih bolesti avangarde. Primedba Bernarda Berensona, koju izriče navodeći Platona, ne bi mogla da se odnosi na naše, signalističko shvatanje mašine, jer naša je mašina elektronska.

Evo šta Berenson kaže: "… da se zapitam… da li je Platon u Fedri uopšte mogao da misli na liniju u pokretu kada kaže da pod lepotom oblika podrazumeva prave linije i krugove i ravne i čvrste figure koje se uobličavaju tocilima, ravnalima i uglomerima… Ali, kada bi se sada on pojavio među nama, ustanovio bi da se njegova želja nije toliko ovaplotila u 'apstraktnom' i 'neobjektivnom' slikarstvu koliko u mašinama i oružju. Njihova dijalektika, njihova realizacija, njihovo geometrijsko savršenstvo, prevazišli bi sve što je on mogao da zamisli i pretpostavi."

Objest surrealiste i razne mašine bez konkretne namene u smislu utilitarnom, koja su se posle objest surrealiste pojavile, nisu mašine signalizma. Signalizam ih ne izlaže, one svojim elektronskim dušama ulaze u dušu signalizma. Stefan Lupasko to oseća dobro kad kaže šta su feriti, koliko su slični neuronima, koliko je elektronika slična organskom životu: "…sa nervnim sistemom, novi organizam izbija i razvija se: feed-backe (kibernetska akcija i kontraakcija) kompenziraju se i integriraju u sistem sistema sve bogatije i bogatije ekvilibrirajućeg antagonizma. I tako se neuro-psihički fenomen približava mikro-fizičkom fenomenu…"

Signalizam elektronske naprave interiorizira, dok futurizam svoje mašine vidi kao nešto spoljnje koje fetišizira. Različito od futurista i svih drugih koji su fetišizirali mašinu, signalizam elektronske naprave sa njihovom akcijom i kontraakcijom uključuje u svoj nervni sistem, bolje reći – sisteme, interiorizira ih, i moglo bi da se kaže organski, psihosomatski živi, sarađuje sa njima.

17. jul 1976.

(Iz knjige ''Ogledi o signalizmu'', Beograd, 1994)

SIGNALIZAM KAO NEMINOVNOST SVOG VREMENA

Ljubiša Jocić

SIGNALIZAM KAO NEMINOVNOST SVOG VREMENA

Signalizam je jedan sistem, i kao svaki sistem on je kontradiktoran, antagonistički, u njemu vladaju sile potencijalizacije i aktualizacije, i zato se on može posmatrati samo kao proces, kao sistem sistema.

Teorija signalizma potencijalizirajući se trpi promenu, menjajući se u skladu sa praktičnim dostignućima, upravo rezultatima koji i sami nisu statični, jer jednom aktuelizirani oni dovode do novih potencijalizacija, koji su još bliži takvoj interakciji sa oblikujućim uslovima u smislu da se sa najmanjom energijom postigne najveći učinak, što je, u stvari, opšti princip univerzuma koji ima svoju refleksiju u parcijalnim procesima. Jer, kao što kaže Miloš Ilić u predgovoru za knjigu Teorija avangardne umetnosti Renata Pođolija: „Avangardni pronalazak i otkriće mogu biti u izvesnom smislu i slučajni, ali se mora razumeti da je jedna od najbitnijih osobina svake istinske avangarde intencionalnost. I to preusmeravajuća intencionalnost koja se, u krajnjoj liniji poklapa sa najdubljom revolucionarnošću i sa najuniverzalnijim humanizmom. Avangarda uklapa u svoj program rizik i eksperiment. Ona, drugim rečima, hrani raznovrsne polemike i kontroverze. Ona otkriva nove stvari i 'neobjavljene lepote', a istovremeno i nove dimenzije već poznatih stvari. Ona je neponovljivo udruživanje slučajnosti i plana, hepeninga i kontrolisanog rada. Ali u stvaralačkom smislu to je najpunije i najvrednije potvrđivanje čoveka...“

Signalizam ne negira ranije vrednosti (tradiciju) već smatra da je materijal kojim raspolažemo iz prošlosti, dovoljan za uopštavanja koja će ubrzati tok ka novim, potpunijim sadržajima.

Štaviše, na klasični način od kojeg mi ne bežimo, može još mnogo šta da se kaže, ali takav put koji nam se nudi — previše je dug i inertan, jer je opterećen neminovnim ponavljanjima, celulitom nekretanja.

Čovek kao potencijal totaliteta mora stremiti i razbijanju uslovnih barijera: straha od nemoći, tj. novih neizvesnih pokušaja.

Ova ideja signalizma nije strana prošlom u smislu trajanja niti kontinuiteta koji u uslovno–posledičnom procesu postavlja signalizam kao neminovnost svog vremena.

Jezik signalizma, kao jezik kvantne mehanike, teži što jasnijem, tačnijem oformljenju slike osnova pojavnog sveta, kao što kaže Vlajić u svojim pesmama–činjenicama, ali prisutan i obuhvaćen našom svešću. Ta misao o osnovama sveta je još uvek previše nestabilna, individualna, nepodvedena nekim opštim principima, zakonima koji vladaju u tim osnovama, a koje pesnik Vlajić ispituje ponirući u energiju jezika. Prevodeći značenja tih zakona u jezik, Vlajić teži da se i slika i plastična predstava postavi na objektivnije opštije osnove uključujući se time u neke osnovne težnje signalizma.

Ostaje individualnost (uostalom mi govorimo o svetu relativnosti, o svetu slučaja), ali individualnost usmeravana činjenicama nauka i istinama poezije koje taj svet ispituju. „Nadahnuće je svemirska poruka čovečanstvu, osvešćena interakcija biokosmičke energije“ — svedoči Spasoje Vlajić.

Svaka manifestacija signalizma je ogled, traženje izvesnosti, te i promašaji imaju nenadoknadivu ulogu za selektivnost ka pravim činjeničnim vrednostima. A svaki promašaj, ako se osvesti kao takav, prestaje to biti. U svojim istraživanjima Vlajić je uostalom iskusio da i suprotni putevi i putokazi formalne logike mogu ukazati na suprotni pravi put.

I kritičari koji razjasne te promašaje, u stvari, samo pomažu toj selektivnosti.

Mi još ne znamo koji je način informativnosti najpogodniji za predstavu kompletne slike čulnog i naslućenog sveta (intuicijom i kvantnom mehanikom); stoga signalizam, objedinjavajući razne načine istraživanja (vizuelna, kompjuterska, scijenistička, itd. poezija), na koje je Miroljub Todorović toliko puta ukazivao, traži jedinstven i kompleksni jezik nametnute potrebe (dolazeće epohe koja je istovremeno i ovde). Signalizam preko neminovnosti potrebe da se plastično predstavi deo sveta do koga je dopro jedino ogled, egzaktna misao, traži nove mogućnosti da se dođe do same energije, osvešćenja.

Sam naziv signal je, pored ostalog i poziv okupljanja svega avangardnog, a nikako demagoški obuhvat svih savremenih traženja i onoga što sam signalizam daje. Signalizam, dolazeći do nulte tačke jezika samim jezikom (bio vizuelni ili tekstualni), traži nove mogućnosti jezika do potpuno nove komunikacije. Sa tim nalaženjem nove komunikacije napušteni jezik bio bi naseljen novim smislom. Taj novi jezik bio bi jedno novo sredstvo pomoću kojeg dolazimo do potpunijih komunikacija, gde bi energetske vrednosti same ljudske misli, ispitivane preko Vlajićevih činjenica, odigrale veliku ulogu.

Samom svojom prirodom signalizam nije izolovan, jer dela u trenutku prostora i vremena kad elektronski mediji teže da postanu globalna poruka. Naime, suptilnost novih značenja prožima celokupna stremljenja savremene umetnosti, te signalizam ne manipuliše savremenim pokretima već u konfliktnoj situaciji tradicije i avangarde nalazi potvrdu za postulat: gde ima energije ima kontradikcije, antagonizma i sistema.

(Iz knjige ''Ogledi o signalizmu'', Beograd, 1994)

 

SIGNALIZAM

Ljubiša Jocić

SIGNALIZAM

Setili bismo se zajedno sa Kuo Hai–em da su još stari tvrdili „da je pesma slika bez oblika a slika poema koja ima oblik“, da bismo mogli da kažemo da je signalizam prožeo slike — slikama reči, a slike reči — slikama.

***

Signalizam je Znak da treba probuditi Snove.

***

„Simbol čini od slike perfekciju nesvesnog neshvatljivim za logiku ali evokativnu za senzibilnost.“

***

Signalizam teži onome čemu se Marcel Proust nadao: „deo realan i nekomunikativan (nesaopštiv) nas samih, naći će jednom jednu veću saopštivost tog realnog a nesaopštivog“.

Na zamerke koje je Delacroix stavio prirodi „ Da je stavila pregrade između moje duše i one mog najintimnijeg prijatelja“, signalizam odgovara: donde dok ne bude pronađen jedan prirodniji govor nego što je to jezik.

***

Taine primećuje „kako ispred nekog pejzaža ne možemo da se uzdržimo a da se ne predamo postojanju misli koja kao da je prožela sve stvari i ujedinila ih“. Praveći analogiju sa elektricitetom, Fere je ingeniozno govorio o indukciji psihomotoričnoj. Signalistička body–art je načinila dosta eksperimenata u tom smislu.

Signalizam se služi grafikom vezujući je za Dekartova prva istraživanja — Dekart je učinio algebru vidljivom i upisao je u prostor, što se posle nazvalo — grafikom. Kako kažu oni koji su proučavali taj proces, Dekart je učinio da algebra „govori očima“. Grafika nam omogućuje da konstruišemo sve probleme, oni mogu da se prenesu u oblik, da se predstave slikom. Dekart je ustanovio da je to najbrži proces komuniciranja, da se tako može shvatiti brže, globalnije i preciznije nego idejama. „Funkcija njegovih krivih, vizualizirajućih spoznaja, varirajući ih u običnoj liniji, dopušta, uz to, duhu da obuhvati potpuno probleme, a da se prethodno ne gubi u sukcesivnim fragmentarnim pojavama mentalnog diskursa.“ U trenu „ceo skup kompleksnih spoznaja je konkretno shvaćen“. Ovome bismo dodali i mišljenje Paula Valeryja: „Grafika je sposobna za kontinuitet za koji su reči nesposobne, ona je iznad reči u smislu izvesnosti i preciznosti“ i sasvim se slažemo sa zaključkom Huyghea da „znak oslobađa misao“.

U signalizmu „razumljivo“ može da bude ponekad zamenjeno sa „opaženim“; to su znaci koji su slike, ne govore (sem očima) ali saopštavaju i opaženi su i nije potrebno da prođu kroz razumevanja da bi se izvršili, oni se izvrđuju kao refleksi. Da bi stali, dovoljan je znak STOP — nije potrebno razumevanje. U svojim istraživanjima signalizam ne preza da koristi imedijatnost znaka.

***

„Svako, kaže Mise, nosi u sebi jedan svet za koji ne zna i koji se rađa i umire u ćutanju“. I jezik poezije koji dodiruje te predele ćutanja i koji ponekad u njih prodire, nikad ne može da postane: samo to ćutanje, nikada da ga u potpunosti izrazi. Signalizam želi da prodre u te predele koji su do sada bili sačuvani samo za ćutanje emanacijom, telepatijom, još je sve u istraživanju... Vizualna poezija, body–art i drugi načini samo su jedan deo tog istraživanja.

***

„Umetnost, rekao je Berenson, uči nas ne samo da vidimo, već da budemo ono što jesmo.“ Da budemo ono što još i ne slutimo da jesmo. Signalizam ide preko svih granica kojim se čovek potvrđivao, jer da bi dostigao Jedno i Beskrajno, još nije izrazio ćutanja. A ta bezbrojna, beskrajna ćutanja su Jedno.

***

Govoreći o komunikaciji oseta i einfühlung–y, Rene Huyghe kaže: „U umetnosti kreacija se ne ograničava da organizira niti da učini da gledalac primi celinu prijatnih i uzbudljivih senzacija. Više od toga: kreacija je intuitivna komunikacija izvesnog unutrašnjeg stanja. Senzacija, tu, nije ništa drugo nego kontakt preko koga se vrši gotovo magijski transfer između jednog i drugog bića. Fenomen još mnogo teži za analizu.“ To je nešto od onog ćutanja koje pominje Mise, a na kome signalizam radi.

***

Signalizam je protiv entropije, protiv razaranja smrti, signalizam je za ljubav, rašćenje, subverzivnu kreaciju i kreativnu subverzivnost, za imaginaciju.

***

Signalizam želi kibernetiku za čoveka, a ne kibernetičkog čoveka koji sebe doživljava kao instrument uspeha, a svet vidi transformiran u robu. Sve programirano, paketirano, etiketirano, ambalažirano, kibertizirano, automatizirano, pravi mrtvog čoveka. Čovek stvar u svetu stvari je mrtav svet. Signalizam traži da sve što čovek proizvede, izmašta, služi tome da čovek opet mašta i opet proizvodi.

Signalizam hoće „da uđe svuda, da odgovori na sve“. Signalizam ništa ne prećutkuje, ne prelazi ni preko čega, on je negentropija, traži maksimalnu informisanost.

***

Signalizam želi da očisti umetnost razvijajući je. Kad se pojavila umetnost, čovek nkje ni znao da je to umetnost, stvarao je umetnost kao i svoj život. Mnoga „stvaranja“ danas nisu prava, naročito ona koja stvaraju veliki otpad, tako da guše prave tokove čovekove kulture. Signalizam, samim tim što razvija pravu kreaciju, čisti otpadne materije u najdubljim predelima čovekove psihe.

***

Dogma jezika stvorila je naš intelektualni oklop (i zato ništa pogrdnije nego za nekog reći: intelektualac). Mi se u taj oklop taložimo generacijama. Nije to oklop živog bića koje rastući čini da oklop raste, koji je njegova zaštita, njegov oblik življenja, bića. To je mrtav oklop u koji — da bi se i dalje tražilo — naše biće mora da se smanjuje, slično onim glavama koje na veštački način neki ljudožderi umeju da smanjuju. Da bi se taložili u taj oklop našeg jezika, morali su da se stvaraju uslovni refleksi tako pogodni za dresuru, ali ne za razvojnu misao: morale su naše ideje da se skvrče na uslovne reflekse, reči su gubile vezu sa našim bićem i dobijale su smanjena značenja, ukočena i ohlađena, pogodna za dresuru. I tako fetiši počinju da zamenjuju naša osećanja, ukamenjuju naše mišljenje, čak naše instinkte pošto su ih prethodno zatupili, i evo, umesto da se služimo rečima, jezikom, reči, jezik počinje da se nama služe kao nekim stvarima.

Oko nas se u tom procesu sve više stvara jedan duhovni otpad, otpad svega što je čovek. Mi smo prazna konzerva za prazne konzerve reči.

Da li se sa tim artefaktima, sa tim konzervama i mrtvom plastikom sa intelektualnog đubrišta možemo poslužiti kao svetiljkama koje će nas voditi kroz mrak kroz koji se probija čovek? Kako pronaći jedno istinitije življenje, manje opterećeno mrtvilom navika koje su se nataložile u nedostatnoj funkciji našeg diskurzivnog mišljenja, tog alata koji je istupljujući se tako istrošio naš jezik? Metajezik, slika, znak, grafika, gest, zvuk, i sve druge mogućnosti našeg dosadašnjeg izraza, komuniciranja, signalizam dovodi u pitanje, ali i sve to dovodeći u pitanje, a samo tako je i moguće, stavlja u nove, signalističke uslove, u uslove signalističkog shvatanja života, umetnosti, nauke, da se sve te ljušture, koje su se smanjivale i koje su nas smanjivale — razbiju.

Signalizam će tako postaviti pitanja, tako će sve te ustaljenosti dinamizirati iznutra, pokrenuće sve komunikacije svojom rukom, na svoju ruku, imaće hrabrosti da pokuša i ono, što bi se, i ne samo smanjenim glavama, učinilo nemoguće.

Na početku (ili) sad pri kraju, ili sad na kraju, napomenuo bih da je i u prošlim epohama bilo avangarde, uvek u vremenu previranja; u revolucionarnim, prevratničkim epohama, uvek je bilo tog subverzivnog duha koji je, rušeći stare vrednosti, u konvulziji stvarao nove vrednosti, konvulzivne lepote.

U ovom veku, ako idemo tako daleko do dadaizma, videćemo da je on pored negacija, imao i afirmisanje novih vrednosti, da je čak svoja umetnička istraživanja, svejedno zvali ih antiumetnička, tražio u integritetu revolucije kao što je to naročito bilo izraženo u njegovom delovanju u Nemačkoj.

Zenitizam je bio prožet revolucionarnim duhom koji je tresao ceo svet burama svog vulkanskog žarišta, koje je obuhvatalo tada trećinu sveta. I Ljubomir Micić ožarenog srca i gorućih usana peva:

Sunce se voza tek u lađama kitajskih žutih gomila kroz procvale parkove ruske revolucije i velikog okeana...

Louis Aragon, između dva rata u svojim pesmama uzvikuje: „Ura Ural!“, zbog čega ga progoni francuska reakcija.

Eluard iskiva svojim prozračnim prstima ubojite pesme velikog Otpora.

I mi ovde poneseni našom elektronskom epohom, želeći da slutnja o „globalnom selu“, da veliki san čoveka o bratstvu ljudi postane realnost, zajedno sa svim pesnicima sveta iznalazimo nove jezičke mogućnosti, da iskažemo tu potrebu čoveka za planetarnom komunikacijom.

(Iz knjige ''Ogledi o signalizmu'', Beograd, 1994)

 

SIGNALIZAM II

Ljubiša Jocić

SIGNALIZAM II

1.

Signalizam, za koji smo rekli da je stvaralački pokret rođen u našoj zemlji, i što ćemo uvek ponavljati kad o signalizmu bude reč, planetarna je komunikacija. Shvatajući da je naša planeta sve više "globalno selo", da savremeni elektronski mediji čine informacije gotovo trenutačnim, da je svet sve više sličan okeanu uvek jednakom samom sebi, signalizam kao umetnost teži da postane planetarna umetnost elektronskih mogućnosti.

2.

Signalizam jašući na čudesnom, tako malo poznatom, neuhvatljivom elektronu, već obilazi Zemlju.

3.

Naslućujući pulsaciju atoma, najmanjeg praha na ovoj zemlji, svake čestice našeg bića sa krajnjim granicama kosmosa, ako one uopšte postoje, signalizam ispituje mogućnosti da novim metajezikom proizišlim iz ovladavanja baš tim tajnama elektrona izrazi – više nego što je to ikad ranije uspelo poeziji – samu beskrajnost kosmosa.

4.

Težeći novom jeziku, jureći na elektronu, signalizam ne odbacuje ni jedno do sada poznato sredstvo komunikacije, informacije, ni jedno iskustvo nauke, ni jedno iskustvo dosadanjih umetnosti, ni slikarstva, ni muzike, ni jezika, književnosti, ni jedno dosadašnje iskustvo čovekove svesti, strasti, razuma, imaginacije, intuicije. Da bi smo se razumeli, pomenućemo jedno svedočenje nekog misionara o kojem govori Levi Bril: Neki crnac stajao je pored nekog drveta i nešto govorio. Upitan šta to radi, rekao je da oni, ljudi ovog plemena, sa udaljenim drugim plemenom tako razgovaraju, jer su siromašni, pa nemaju telefon. Možda je ova priča i izmišljena, ali ova fantastika može da postane realnost. Zašto mogućnosti kompjutera, televizije, telefona ne bi čovek našao u sebi. I kad budemo njima ovladali, čudićemo se kako nam je sve to bilo na dohvat ruke. Ali pre nego što se to u potpunosti desi, signalizam je dao sebi reč da preispita sve medije do sada poznate, da im postavi nova pitanja, prizivajući pri tome i nauku.

5.

Signalizam veruje u brži, potpuniji transfer između jednog i drugog bića, koji je bio nezamisliv pre elektronskih komunikacija; veruje da će jednog dana "deo realan i nekomunikativan nas samih naći veću saopštivost tog realnog i nesaopštivog".

6.

Signalizam zalazi u nevine, neispitane predele ljudskog duha.

7.

Signalizam nam otvara mogućnosti da budemo što jesmo, što znači da budemo ono što i ne slutimo da jesmo. Signalizam ide preko svih granica kojima se do sada čovek potvrđivao.

8.

Signalizam je znak jedne nove realnosti.

9.

Teže je promeniti jednog čoveka nego celu strukturu jednog društva. Signalizam veruje u prozračenje svakog pojedinca. Svako će iz svog tkiva izlučiti kuću od stakla. Sve će misli biti prozračene. Sve glave i sva srca biće prozračna. Reči, jezik, imali su divnu lepotu zatamnjivanja, pored toga što su mogle da budu i mutne baruštine. Ne žalite za rečima. Ne plašite se da će zbog te prozračnosti nestati dvosmisla. Zrake mnogostrukih smislova prelamaće se, zasenjivaće razumevanje. Umnožiće se čula, nastaće novi instinkti, ljudski mozak koji je dremao hiljadama godina bljesnuće u svim svojim vijugama. Čovek će misliti munjama, gromovima. Ozonski omotač, posteljica zemlje – biće poezija i plodnost će kuljati u valovima, rašćenja će biti neverovatna. I čovek će se sve brže menjati.

10.

Mi smo jednom rekli da je signalizam ludistički, agonski. Treba reći da taj ludizam nije ni tanjir, ni talir, ni crn ni beo, ni jeste ni nije. Da bi se to razumelo, setimo se naših predaka i njihovih ludizama. Markiz de Sad se igrao tminom brojeva. Rembo bljeskom samoglasnika. Evo Markizovih brojeva, poeme cifara:

"Ovo pismo ima 72 sloga koji su 72 nedelje unatrag. Ono ima u 7 redova 7 slogova koji su tačno 7 meseci i 7 dana koliko ima od 17. aprila do 22. januara 1870. Ono ima 191 slovo i 49 reči. Dakle, 49 reči i 16 redova čine 59 nedelja do 30. maja."

Rembo vidi "A crno, E plavo, I crveno, U zeleno, O plavo, samoglasnici".

Signalizam vidi takođe boje svih slova, svih azbuka, ali i svih ideograma; ali i magiju svih brojeva, boju brojeva, miris brojeva, slova, slova brojeva vidi prelamanje boja slova, smisla brojeva, dodir usana M, cvetanje A, raskošnu ženstvenost Ž, korake 11, visibabu 2, dubinu oblutka O, beskraj omege, stisnutu pesnicu Đ; vidi zavoje misli saobraćajnih znakova, propadanje krivina, kočenje crvenog kruga, nabreklost prugastu pešačkih prelaza, navrelu krv u crvenom oku semafora, kraljevski kažiprst nužnog pravca, 57 pevanje plašljivog daha prolaznika, 7 pokupljena pljuvačka sa usana posle poljubaca, 6 lagana milovanja u spavanju sa 9.

Signalizam zna da beleži ples nagih, iskravih igračica svetlosnih reklama; mlade raspevane kapi kiše, mirisne od oblaka na osušenim brušenim staklima izloga; vetrove rubina svetlosnih znakova disko-klubova; raspevane suknje vetrova na pocepanim plakatima; hijeroglife umora zaspalih ljubavnika pod zaboravljenom svetiljkom u prozorima; jutarnje drhtanje predgrađa, išarano senkama još sanjivih radnika; nizove brojeva na fasadama kuća više ženstvenih procepa tamnih ulaza; kloparanje, drhtanje, klizeće, anđeoskih liftova; neiskazanu lepotu nule; aberaciju svireposti sekire 4, fizionomiju palacavu F. M, stepenice krznene koje se spuštaju i dižu u robnim kućama u kojima se nudi revija zlatnih gomila koje putuju pod pazuhe spratova isparavajućih kupatila između dodira dvaju usana. Signalizam beleži trenje zelenih gradskih parkova sa suhim laktovima brundavih ulica kojima se tresu jezera, mora koja su se povukla podnevno, ostavljajući za sobom duge mahovine senki.

11.

Mnogi nasuprot žabljem oku zapažaju samo ono što stoji, što je ustajalo. Signalizam sve što ugleda, zapazi, sve ako je stajalo, leti, ako je letelo, stane, da bi na nov način poletelo.

12.

Ko gleda jedan film, sliku po sliku, videće samo fotografije. Ko gleda film 2 sata, treba mu dva sata da ga vidi. Signalizam se tako ne saopštava. Zamislite štos karata probijen putanjom elektrona, tako treba gledati signalizam, sve što on napravi. Film, knjiga, partitura, cela muzika od dva sata, probijena brzinom elektrona, tako izgleda signalističko delo. Priznajemo, i mi sami, takvo gledanje, još tražimo. Neumornost nas spasava svih beda i tu i tamo očekuju nas revelacije, otkrovenja.

13.

Signalizam traži da se medij-poruka prenese u celini; traži transfer najintegralnije komunikacije, informacije između svih čestica jednog i drugog bića koja su u pitanju. To nije magija, to se već u pokušajima pojavljuje kao nova realnost.

(Iz knjige ''Ogledi o signalizmu'', Beograd, 1994)

POZICIJE SIGNALIZMA

Ljubiša Jocić

POZICIJE SIGNALIZMA

Izostavićemo sva avangardna kretanja u ovom trenutku, sem dadaizma i nadrealizma, bez kojih ne bi bilo moguće da govorimo o avangardama koje su zatim sledile. Dada i nadrealizam, po našem mišljenju, bili su u osnovi svih docnijih avangardnih kretanja do signalizma.

Dada je nastala u Cirihu usred rušenja jednog secesionističkog sveta i njegovog morala, izveštačenog ponašanja, lažnog sjaja i podvalantskog poštenja, činovničkog reda i hijerarhije i uštogljene porodične sreće u prvom redu kao negacija i pobuna protivu celog tog sveta, a zatim i sama kao paidia (jurnjava, larma) ludus; u smislu shvatanja Rože Kajoa kao agon, alea, mimicry, ilinx. Upravo kad su se zaljuljale sile potencijalizacije i aktuelizacije, kad su poprskali obračun antagonizma i kontradikcije koji su se držali u dinamičnoj ravnoteži, kad je pukao imperijalistički sistem i kad su se izlile snage rušilačke i zlokobne, javila se Dada i sama zahvaćena neredom kao neka vrsta magme iz koje će da nastanu nove vrednosti ljudske svesti, strasti i imaginacije, novi sistemi ljudske kreacije.

Ta luda, vrtoglava mladost sveta koji će tek nastati, ta magma u čijem će se zgušnjavanju i energetskom varničenju roditi toliki sistemi novih avangardi nije shvatila i nije želela ni da shvati, niti je to mogla u svojoj vrtoglavici, ludiranju, da je ona početak te buduće lepote koju je za trenutak, pre nje, držao Rembo u krilu.

Svetove koji su se tada stvarali iz lutajućih protona i elektrona, zatim iz tog nebeskog mora čija će raznobojna molekularna pena stvoriti prostrane „zvezdane rojeve“ (Albert Ducroicg), niko nije ni naslućivao kad je Dada obilazila svoj revolucionarni orbit. U nadrealizmu će se tek izdiferencirati svetovi koji su se tada naslućivali. Nadrealizam je već u stanju da razotkrije svetu nove zvezde koje su iz te magme nastale, da pokaže čitave nove svetove. On nam otkriva nadrealistički predmet, konceptualni akt, nepredviđeno, nepoznato, neodređeno, neodgovorni postupak, nemoguće, gest života kao gest poezije, san, budan san, javu, onirizam jave, kolaž, stvarnost kao imaginaciju i imaginaciju kao stvarnost, depejzman (premeštanje predmeta iz njegovog zavičajnog ambijenta u tuđ); izdvajanje jednog svakidašnjeg prostora, predmeta iz okolnog ambijenta i proglašenjem tog postupka za umetnički akt, scijentizam: obraća se Marksu i Frojdu u svojim istraživanjima.

Da ne nabrajamo imena svih avangardnih kretanja. Uzećemo samo neke koji nisu više ni manje proizišli iz nadrealističke „alhemije“, iz laboratorije nadrealizma nego druga. Mobili su kao i mašine — ničemu ne služe, nadrealisti su anticipirali u object surrealiste, konceptualnu umetnost su još dadaisti imali. Vizuelna poezija je postojala i u nadrealizmu i u dadaizmu. Ali to ne znači da su avangarde koje su došle posle dadaizma i nadrealizma bezvredne i bespredmetne. Popart, iako ima prethodnicu u nadrealizmu i dadaizmu, ipak je dostigao perfekciju sličnih poduhvata tek onda kad se on kao avangarda imenovao. Nadrealistički telesni manifesti bili su kud i kamo nerazvijeniji nego što je to postalo u avangardi koja se zvala body–art.

Jednom reči, signalizam priznaje vrednosti ne samo Dade i nadrealizma, već i svima pokretima posle toga, sve do njega. Uz to, on ispituje vrednosti celokupne umetnosti koja mu prethodi, a naročito vreme od romantizma, simbolizma i dadaizma. Od pokreta ovog veka signalizam vidi u nadrealizmu jedan najpotpuniji sistem i pored toga što se on javljao i u istraživanjima docnijih avangardi, i što se istovremeno omasovljava u kič produktima i šund rabotama.

Zar nije signalizam, kao i sve avangarde, negatorski raspoložen prema prošlosti, prema onom što se živelo. I nadrealisti su imali svoju prošlost: Remboa, Lotreamona, Luisa Kerola i mnoge druge, čak kažu da je i Viktor Igo nadrealista kad nije glup. I mi se okrećemo unazad da vidimo ko nije glup za ono što mi radimo, čemu mi stremimo.

Ko i kad nije glup. I u tom okretanju videli smo da ono što je najgluplje u celom svetu, da su to lažne avangarde. Ali i oni mogu da posluže da bi se reklo šta je prava.

Šta je to signalističko što mi tražimo da vidimo u onima koji su nam prethodili, koji su stvarali pre signalizma? Nama se čini da mi to vrlo dobro vidimo, čak sigurni smo u to. Signalizam je ona vrsta poezije, koja bi želela da prevaziđe jezik svih poezija koje su prethodile. Svaka poezija je želela da prevaziđe jezik kojim se služila, u tome svaka prava poezija od prve pesme do danas je signalistička. Nadrealisti su tražili od Igoa da ne bude glup, mi tražimo više od toga, tražimo da bude pesnik, upravo da svojom poezijom prevazilazi jezik svoje poezije. Da ima nečega i preko njegove pesme. Da ima kao i Malarme osećanje nedostatnosti jezika. Pa i kad se služi njim, očekuje da iz njega izbije sama energija ideje koje prevazilazi reč.

„Kažem: cvet! I iz zaborava gde moj Glas izganja sve obrise, muzički se pojavljuje, drugačiji nego svi cvetovi, ono čega nema ni u jednoj kiti — ideja sama i nežna.“ (Malarme)

Herbert Markuze, od koga smo preuzeli ovaj citat, kaže: „Zbilja je drugo i više od onoga što je kodificirano u logici i jeziku činjenica. Tu je unutrašnja karika između dijalektičkog mišljenja i avangardne književnosti: nastojanje da se slomije moć činjenica nad rečima...“ Ali ne samo da se slomije moć činjenice nad rečima, već da i te reči same budu takve da otklone i samu činjenicu reči da bi se došlo do „ideje same i nežne“.

Jer, kao što u daljem tekstu citira Malarmea: „...reč čini da stvari nestaju i nameće nam osećaj jednog opšteg oskudevanja, pa čak i vlastitu oskudnost“. (Malarme)

Signalizam u svojim istraživanjima novog jezika, uviđajući nedostatnost jezika uprkos stalnim razbijanjem starih formi i traženja novih, želi da dovede sve umetnosti do jednog takvog stanja da se nađu na terenu gde se više ne radi o starom razbijanju formi, već o stvaranju sasvim novih ljudskih komunikacija, sasvim novih jezika, i novih jezika umetnosti. I zato signalizam ta razbijanja starih formi jezika ne shvata tako kao jedan način da se stvore nove forme istog jezika, već očekuje potpuno mutaciju čovekovog mišljenja, čovekove psihe, pa i njegovog jezika koji neće imati nikakve veze sa bilo kakvim formama, novim ili starim, i stalno novim nastalim na krševini starih.

Upravo, signalizam vidi da se ne radi o onome o čemu govori Rolan Bart u svojoj knjizi Književnost, mitologija, semiologija:

„Drugi pisci mislili su da ovo posvećeno pismo (Židovo, Valerijevo, Monterlanovo, pa čak i Bretonovo) mogu da egzistiraju samo rasturajući ga; oii su onda potkopavali književni jezik, uporno razbijajući obruč kalupa, običaja, ustaljenih formi što se uvek nanovo steže; mislili su da će se u zbrci formi, u pustinji reči, domoći objekta potpuno oslobođenog Istorije, da će naći svežinu jednog novog stanja jezika.“ (Bart)

Signalizam prati sva rasturanja jezika, sva potkoiavanja književnog jezika i gleda da ga uključi u jedno drugo istraživanje, ne u nadi da će doći do svežine jednog novog stanja jezika, već do jezika kome neće biti sve reči.

Da bi se donekle približili istraživanjima Miroljuba Todorovića, njegovoj kompjuterskoj poeziji, njegovim grafikonima jezika i istraživanjima Spasoja Vlajića energije jezika, navešćemo jedan primer iz Levi Brila, da bismo videli šta traže svojim poezijama, ulazeći u pustinju reči, u rasturanje formi jezika, u „potkopavanje formi jezika“ Todorović i Vlajić.

Levi Bril donosi priču jednog misionara koji je proveo neko vreme u primitivnim plemešša. Levi Bril ne kaže da u tu priču veruje, niti je mi donosimo da bismo u nju verovali, već da bismo kroz nju slikovito rekli nešto o traženjima signalizma.

Jedan urođenik stojao je pored jednog stabla drveta i nešto govorio. Upitan šta to čini, rekao je da razgovara sa jednim prijateljem iz susednog plemena koje je bilo daleko nekoliko milja. „Izvinite, završio je urođenik, mi smo siromašni, nemamo telefon, pa ovako razgovaramo.“

Signalizam želi da opšti sa svim ljudima, ne samo bez telefona, već i bez stabla drveta, i što je najvažnije — bez govora. Bez reči.

Bart kaže: književni jezik se „održava samo da bi bolje opevao nužnost svoje smrti. Tipografska agrafija Malarmea teži da oko proređenih reči stvori oblast praznine, u kojoj govor, oslobođen svojih društvenih i književnih sazvučja srećom više ne odzvanja.“

Signalizam ne sanja o svetu bez umetnosti, niti o svetu u kome bi bila proglašena smrt čoveka zbog smrti jezika, gde bi čovek bio ukopan zajedno sa svojim konjem, već je obuzet tim da u svetu elektronskih komunikacija, u kome su zasad produžena njegova čula pospoljšeia, pronađe način da se tako produžena interioriziraju kao što su sada esteriorizirana.

A tada kad pounutrašnji sve što je stvorio, kad nađe u sebi samom one sposobnosti koje je dao mašinama i aparatima, kad bude elektronske talase uključio u energiju svoga mozga, što već nije neverovatno, signalizam će ispuniti svoje obećanje.

Da li će to biti kroz deset ili pedeset godina, ali kao i svako obećanje koje je čovek sebi dao, i ovo će, verujemo u to, biti održano.

(Iz knjige „Ogledi o signalizmu“, Beograd, 1994)